Branič

386

Б Р А Н II Ч

дине на смрт осуђени имао се је убити из пушке и одмах укопати. Тако су у нас укинуте унутарње и спољње пооштрене смртне казне. Наведено образложавање Касац. Суда врло је похвално за оно доба са гледишта хуманитарности, и показује, како су се у нас већ тада почели разбистравати појмови о циљу казне и начинима, како се он може постићи. Зато сам га. и цитирао по хрђавој стилизацији Попечитељства Правосуђа у акту упућеном Државном Савету. Увидело се је, дакле, најзад и у нас, да је стављање мртвог тела на точак бесциљно и према томе неоправдано, јер, ако помисао на смртну казну не одврати од остваривања злочиначке намере, неће и то тим пре ни овај њен додатак. И заиста, било да се заступа мишљење, да је умесна смртна казна за извесне злочине, бнло њему протпвно, мора се признати, да се она треба састојати у простом одузимању живота, а нарочито, да она треба да буде граница, на којој друштво престаје са употребом свог права кажњења. Унутарње и спољње пооштрене смртне казне не слажу се ни са самим циљем застрашења, који се је по ондашњем појимању требао овом казном да постигне. Нзвршењем њиховим произвешће се у нрисутнима сажаљење према несрећнику, који се тако погубљује. А то ће можда сасвим застрти црним велом онај страшан упечатак, који оставља за њих призор извршења смртне казне, и који би им увек служио као опомена да не пођу истим путем. Стављање пак на точак поред свега овога мора се осуднти још и са здравственог гледишта, нарочито у случају, кад је мртво тело имало да стоји на точку, док год се не распадне. II. Место где је извршивана слртна казна. Да ли је смртна казна у старој српској држави извршивана на јавном месту или у тајности, не може се ништа рећи, јер за то нема података; али ван сваке је сумње с обзиром на циљ њен, да је извршивана на јавном месту. За време пак првог устанка такође ништа о томе предвиђено ни у закону од 1804., нити у Криминалном закону од 1806., нити о томе има каквнх наредаба. Али се из Карађорђевог Деловодног Протокола види, да је смртна казна пзвршивана на јавним местима пред сакупљеним народом. У пресудама је увек наглашавано, да се на смрт суђеном има