Branič

360

В Р А Н И Ч

су наравно, много блаже, но у опште одредбе из трг. законика. И ирвЈма томе онда излази, да за стицање меничних права може бити способно свако лице преко 7 година старости (§ 533 грађ. зак.), дакле, и војници гарнизоне војске до чина под- , поручничког а и правна лица као што су н.пр. општине,' 8 фирме, трговачка друштва, поверилачки одбори, јавне касе и у опште корпорације и задужбине изузимајуНи, наравно, недозвољена удружења, па чак и лица, у којих је осуство свести пролазно; она за време 1исМа пИегуаПа могу бити менични поверитељ па и без одобрења родитеља, тутора или старатеља. А већ за менично обвезивање важи трг. законпк, који је, наравно, много строжији, јер по §§ 76 и 77 изрично тражи за то пунолетство и умну способност; дакле, по њему се, могу обвезати само она лица, која могу слободно и пуноважно располагати својом имаовином. Од овога чини изузетак само за земљораднике и војнпке сталног кадра до чина потпоручничког. У прва времена меничног постанка извесни су законодавци 4 сматрали да меничне уговоре могу склапати само банкари, а свима осталим лицима изрично су забрањивали; други су опет били попустљивији и допуштали свима пуноправним лицима да могу те уговоре склопити забрањујућп једино поповима, суднјама, сељацима и владару. Данас пак, услед тога, што је меница постала већ средство за циркулацију и замеиик новца, сви модерни законодавци теже, да се призна менична способност што ширем кругу, и већ немачки законодавац сматра то као општу способност свпју пуноправних грађана без разлике сталежа и занимања, па чак ни удате жене не изузима од тога јер у чл. 1. општег немачког меничог законика изрично вели: ,,\Уећ8еНаћ1§' 1з1 Јес1ег, ^ г е1сћег 81сћ сћггсћ Уег1га§е тегрШсМеп капп. т. ј. који год је сиособан уговором обвезати се, тнј може и меничне обавезе давати. По нашем трговачком законику, а имено по §§-има 76 г ' 3 (в. § 534 грађ. зак.) 4 Статут Синејски. 5 Врло је умесна примедба г. А. Ђорђевића на редакцију овог §-а у његовом делу „Менично Право" стр. 81. која гласи: а). да тај пропис не важи само за сваког Србина, српског грађанпна него и за сваког странц а, грађанина које му драго стране државе, ко.ји у Србији предузима меничне послове (в. § 168 трг. зак, увези са §§ 2., 6., 15. и 45 грађ. зак.) по томе, реч „Србпн" је сасвим излишна у том наређењу.