Branič

424

Б Р А Н II Ч

чело, да се службености губе оним истим начином којим се губе и остала права. А као особене случајеве и примере, како се стварне службености губе, законодавац је одмах у следећим параграфима (§§ 388, 389 и 390), предвидео ове начине губитка: пропаст послужне ствари, конфузија и истицање времена, за које је везано право службености. Као што се види о губитку стварних службености неупотребом, морамо тражити одредбе тамо, где се оне налазе и за остала права и обавезе. У глави о застарелости законодавац је само у једној одредби (§ 938) навео и регулисао један случај губитка, те нам остаје, да за остале случајеве тражимо решење у општим одредбама о застарелости. § 938, гласи: „Тако и онај, који мисли, да има права на службеност, на се господар добра (тј. баштпник) противи, ако за три године тога права не ужива, застареће му право и он га губи." Овом одредбом предвиђен је само један случај губитка застарелости; кад се господар послужног добра противи употреби права службености. Настаје питање, да ли се службеност може изгубити поп-изиз-ом и у другом случају, кад се баштиник не противи? Другим речима, да ли није наш законодавац усвојио један систем, по коме се у опште службености не могу изгубитп поп-иеиз-ом, а да је § 938, само изузетак од тога? По нашем мишљењу ово се никако не може претпоставити. Да је у нашем праву усвојен тај сисмем, он би био и изложен изрично, а одредби § 938, дао би се изузетни карактер на начпи, који пе подлежи сумњи. Сам § 938, је чист превод § 1488 аустријског грађанског закона, а из тога се може извести, да је наш законодавац тој одредби дао такав карактер, какав у аустријском праву има одредба § 1488, тј. значај једног специјалног случаја. Мишљење противно овоме не може се бранити ни с тога разлога, што би наш законодавац по њему усвојио један систем, који ниуједном законодавству не постоји. Ми држимо, да *се у онште губитак службености поп-изиз-ом и у нашем праву мора признати по општој одредби § 930, а, који гласи; „Ако у смотрењу застарелости законом није друкчије наређено, онда сва права према другоме, ма била и у јавне књиге заведена или судом утврђена, губе се по правилу, ако се за двадесет и четири године не употребе, или се за толико времена против