Branič

И 3 С У ДНИЦЕ

б'23

на себи карактерне знаке из § 251 к. з., где се у опште говори о томе, ко се као варалица има сматрати тј.једнауговорна страна постуиа према другој, руковођена користољубивим намерама, лукаво, представљајући сауговорачу стање ствари лажно, прописујући или прикривајући право стање ствари, услед чега друга уговорна страна учини нешто на штету свог имања. — Кад се из поднетог уговора, приложеног у акту Л? 2177 и преноса на истом од 9 септембра 1900 г. види, да је оптужени Живојин Ђукнић своје право примања у суми од 1000 дин. од дужника Станисава Карапанџића иренео на прив. тужаоца Миливоја Пејнћа „без икакве даље одговорности", и кад сведок Павле М. Пејић на своме саслушању код полиц. власти Л° 6787 изјављује, да је приликом вршења неког посла од стране оптуженог у лозничком првост, суду присуствовао као „познаник" оитуженог, и да је тада ту био присутан прив. тужилац Миливоје, а оптужени пак изјављује, да се тај носао односио на скидање интабулације, и да је то било познато тужиоцу Миливоју, онда је суд погрешио, што сведоџбу овог сведока није оценио у смислу § 51 гр. п. — То пак што је оптуженп тражио скинуће интабулације по дугу из напред помевутог уговора, не може се оптуженом ставити на терет, јер отуда није за прив. тужиоца произашла никаква штета, а ако би оваква и постојала, тужилац је није доказао, те овде оскудева главни елеменат за постојање представљеног дела — оштећење у имању тужиоца. Још се мање може у тој његовој радњи наћи какво лажно представљање или лукаво изопачавање правог стања ствари, јер је тужилац примио дуг „без даље одговорности" оптуженог, а самим тим, што је по овом дугу скинута интабулација оптуженог, тужилац није изгубио право, да по поменутом уговору тражи понова стављање исте, и да се осигура за наплату дуга. Најзад како дужник Станисав не одриче постојање овог дуга, то нема ни опасност у основу за наплату истог, а то скинуће по исказу овога као сведока, извршено је, да би тужилац Пејић остао први интабулисани поверилац дужника Станисава по другом потраживању, па је суД и сведоџбу овога требао у смислу § 51 кр. п. да оцени. Па како у овом конкретном случају нема основних елемената за постојање представљеног дела: користољубиве намере оптуженог, лукавос и лажног представљања правог