Branič

522

Б Р А Н II Ч

ара 1906. бр. 44), налазећи у поменутом изразу два дела по томе: „јер узима, дајеопт. Антоније, изговарајући поменуте речи, био свестан тога, да тиме вређа оба поменута законска прописа и да према томе у радњи његовој стоје два засебна кривична дела". — Касациони Суд у општој седници од 28. I. 1906. бр. 768. нашао је. да су горње примедбе његове П-то одељења на закону основане.. 1)-г Д. М. СуботиК.

Нема дела преваре из § 253 т. 1. з., а^о нема ^ористо.љубиве намере оптуженог, лу^авог и »дахног представ^љања при уговору и материја^лне штете за ту^иоца. (Одлука II. одељења Квеационог Суда од 4. XI. 1905. бр. 10542). Начелник среза јадранског оптужио је суду Живојина Ђукнића из Трбосиља, што је 9 септембра 1900 пренео право свог примања од Станисава Карапанџића из Ј. Лешнице у 1000 дин. по уговору закљученом 13 јуна 1899 год. између њега н поменутог Станисава на Миливоја Пејића из Јежеве, па тога истог дана — 9. септембра 1900 г. код лозничког првостепеног суда скинуо интабулацију, која је по истом уговору била стављена на Станисављево имање, и на тај начин пренео на Миливоја једно право примања, а истог дана га лишио гарантије у хипотеци — и тпме учинио превару, кажњиву по § 253 т. 1. казн. зак. Решењем лозничког првостепеног суда од 8 октобра 1905 бр. 12865 оптужени Живојин стављен је под суд и у притвор за дело преваре — § 253 т. 1. казн. зак. Један се судија био одвојио, да нема дела и гласао, да се оптужени не стави под суд. Касациони Суд (II одељење) својим примедбама од 4 новембра 1905 бр. 10542 поништио је ово решење из ових разлога: „За постојање дела из § 253. т. 1 к. з. потребно је постојање уговора, при чијем се закључењу једна страна уговарањем послужила, као средством за превару, и друго, да је услед тако закљученог уговора, једна уговорна страна другу страну у имању заиста оштетила. Ово пак уговарање, којим се једна страна на штету друге служи, мора да има