Branič

420

Б Р А Н И Ч

право само зато, што га сопственик није употребљавао, претпостављајући, да га нико други нпје употребљавао? Одговор је као што смо видели овај: стварно се право услед неупотребе може изгубити само тако, ако га у исто време добија други неко, који га је за известан одређени број годпиа вршио. 26. — Код службености, а то исто важи и за хипотеку„ питање није тако решено: стварна службеност и ако је она једно стварно право може се изгубити услед неупотребе. Зашто је то тако? Питање се сада преноси на други терен: оно се има да посматра са гледишта сопственика земље на којој постоји службеност. Однос између титулара Права службености и сопственика иослужног добра састоји се у овоме: титулар права службености може на послужној земљп нешто да ради, што иначе не би могао и сопственик послужног добра има да се уздржава од неке радње, коју би иначе имао предузимати. Из овога следује: 1. да право службености не постоји никада као једно самостално право, већ је увек везано за туђе право својине. Стварна службеност увек претпоставља постојање два добра; 2. садржај права службености показује се у ограничавању туђег права својине. Ако се та природа права службености има у виду, онда се тек могу разумети разлози, зашто се стварне службености губе поп118118 — ОМ. Кад би службеност била једно право, које постоји само за себе, онда би јасно било, да се оно не може изгубити услед неупотребе. Али кад се има на уму да оно ео 1рзо претпоставља сужавање туђег права својине, да је дакле у вези са туђим правом, онда се мора питање решити на други начин. Пре свега службеност је конституисана ради неке потребе, ради бољег експлоатисања повласне земље. Сопственик повласне стварИ не би могао, да се користи својим правом својине у потпуној мери, кад не би било права службености. Шта се доказује тиме, кад се то право не врши? На један несумњив начин показује се, да та потреба не постоји и онда и право, коме је она основ, губи свој га180п сГеке. Но претпоставимо, да се оваква солуција не би могла узети као тачна, пошто је та потреба могла бити само разлог за оснивање права, а кад је право једном конституисано, његово постајање не може бити више разлог и за постајање