Branič

0 КРИВОКЛЕТСТВУ II ЛАЖНОМ СВЕДОЧЕЊУ

513

ипаче нзлишно, питање о постојању дела лажног сведочења, ако се утврдп, да је исказ сведока, који је иначе потпуно без вредности лажан, док се при полагању заклетве претпостављало, да. је исти од важности, и као такав, кад већ постоји његова лажност има уза се претпоставку постојања кажњивостн, ако се кажњивост или некажњивост буде опредељивала по вредности или невредности исказа. Но с друге стране, као што ћемо доцније видети, законодавац допушта, да се један факт који је заклетвом парничара утврђен у погледу величине штете, код паљевина или др. случаја, може и друкче узети, чиме је несумњиво значај заклетве као светиње непосредно оспорен, јер оно што је светињом утврђено не бн могло да се остави судијском убеђењу, да га измени. Из напред изложенога о заклетви видимо, да се законодавац њом служи у нарочитој намери. Он би могао да се при изналажењу и утврђењу истинитости извесних факата ослони на прост исказ заинтересованпх или испитаних лица. Али он то не чини из разних разлога, а поглавито, што се праксом утврдило, да се истина не постиже увек на тај начин, већ да је потребно прпбећи још каквом средству да се до истине дође, а поименце заклетви. Јер „закони земаљски, као да не налазе сами у себи и у моралној санкЦији довољну гарантију за истинитост сведоџбе, те за то види се, траже још једну гарантију у религиозној санкцији. И тако ми сада имамо три санкције од којих зависп важност сведоџбе, на нме: законску, што се сведок боји, да га не постигне каштига, коју су закони определили за лажну сведоџбу; моралну или санкцију части, што се сведок боји, да се не осрамоти пред светом због лажне сведоџбе, и религиозну , што се боји каштиге од Бога на овоме или ономе свету због лажне клетве." 1 По овоме изгледа, као да је стари писац Фарнацијус (по Хелију стр. 424) имао право, кад је кривоклетство сматрао као троструки преступ: против Бога, чим се именом клетвеник куне, против судије, кога вара и против човека, о чијем имању, животу или части лажно сведочи: Ое1:е81аћПе 1'аМ 1е81лв сптеп евђ: Оео, јисИсп е1: ћоттЉиз оћпохшк енг,, (прИсепкјие 1'асћ сМоггшШет, регјиш петре, шјивГШае е{; тепЛасп. Али ако дубље посматрамо суштину овога зло-

1 П. Ј. Савил,. Теорија судских доказа у кривичним делима 1886. стр. 278—279. пранич 33