Branič

514

Б Р А Н II Ч

чина нпак видимо, да је он првенствено управљен против правосуђа, које има да регулише однос човека, учиниоца извесне радње или носиоца извесног права према држави и њеном поретку и ком другом члану друштвене заједиице, у колико те интерес овога радњом клетвепиковом повређен или доведен у опасност или се тиме ништи у опште право трећих заинтересованих лица. Религиозна санкција, коју напред споменусмо, остварује се у заклетви. Ова мора стога имати своју форму и нарочиту садржпну. „Исправност заклетве је ујемчена њеном садржином. Клетвеник се позива(о) у изговореној формули на све оно, што је за њ најосетљивије, најдраже и најсветије" 1 Несумњив је факат, да заклетва врши знатан утицај у друштвеном животу на наше одлучивање и на наше радње. „Моћ религије, буђење мисли на више опредељење човека, и позивање на Бога, као свезнајуће свето биће, треба да освести клетветника, да се уздигне над саможивошћу и онредели га. да служи истини, и правди,"' 2 те се отуда, пошто је ова моћ религије утврђена, у законодавству прибегава заклетви за изналажење истине. Према оваквом значају заклетве и њеној улози као доказног средства у правосуђу потребно је да изближе утврдимо положај самог кривичног дела крнвоклетства и лажног сведочења у систему казненог права. Кривоклетство по својој природи у систему казненог права долази понајпре у групу кривичних дела фалзификата — лажних исправа, јер се изјава, коју клетвеник учпни, пред судом, ставља на хартију, .он исту изјаву, обично, потписује, примајући је за своју, и ако је увек није сам написао, после чега се врши заклетва, чему најзад следује и званично оверење целог овог акта. На случај, дајезаклетва неистинита, што је исказ лажно учињен, у том се документу налази фалзификат извесног факта, о коме се налази исправа, која ма да је по форми истинита, ипак је лажна јер говори о лажном стању. Садржај је заклетве неистинит, јер је неистинит исказ њоме утврђен. Према томе кривоклетство не може бити злочин против религије, нити му се овај карактер може придати само услед 1 А. С. Јовановић, Приносци. II. стр. 96. 2 ТћИо, ор. сИ. стр. 404.