Branič

0 КРИВОКЛЕТСТВУ И ЛАЖНОМ СВЕДОЧЕЊУ 695

Тај исказ може иостојати као иотпуно истинит поред неистинитог исказа о личним односима, услед чега би и била опасна, због самог овог факта, примена казне лажног сведочења, којој има места само онда, ако је други, главни, део исказа сведоковог лажан, при чему би важност првог дела исказа имала да служи као отежавна околност. Пруско казнено ираво водило је о томе разлику, да ли је исказ сведоков о личним односима од важности или није, па је, ако је он лажан, у првом случају узимало, да постоји кривоклетство, а у другом не. 1 Данашња наука немачког казненог права разликује исказ сведоков од његове сведоџбе; исказ обухвата п извешћа о личним односима сведоковим, док се сведоџба односи само на сведоково казивање о самој ствари — предмету сведочења. Овај други део — сведоџба од важности је за криволетство, а не исказ о личним односима сведоковима. 2 Али пракса Царевинског Суда не усваја ово гледиште, јер не води у опште рачуна о томе да ли је сведоџба сведокова од важности или не, већ је кажњава као кривоклетство због њене лажности. а На против исказе о личним односима од стране вештака не сматра код вештака као садржину вештачког мишљења. 4 У погледу овог мењања ранијег исказа ваља приметити, да исто треба допустити, као и то, да сведок може исказ накнадно допунити. Једини услов, који би при том требало поставити то је, да сведок да објашњење отоме: зашто мења или донуњује исказ, како би се тиме отклонила сумња о неистинитости ранијег исказа, с којим би нови могао бити услед промене или допуне у супротности, јер у противном остаје један од двају исказа под сумњом његове лажности. Ово исто имало би да важи и за противречности, које се налазе у једном и истом исказу. 0 примени казне лажног сведочења (§ 266 II одељ., 267 и 268 кз.) не може већ ни бити говора, док заклетва није ноложена, али ипак остаје отворено питање у опште о каж-

1 Тћете, ор. сј(;. стр. 753.

2 Вегпег, ор. «1. стр. 431/2.

3 Одлуке Царевинског Суда, св. 2. стр. 46.

4 Ео<Ј. св. 20. стр. 235. Ово је нарочито критиковао Втптд, Бећгћисћ с!е8 ^етешеп <1еи(;бсћеп Зета&есМз, ВебогкЈегег ТеП, 2 св. део 1, 2 издање Лајпциг, 1904. стр. 142., налазећп да мишљење вештака добија своју вредност управ из личних својстава вештака.