Branič

Број 6.

„Б РАНИ Ч"

Страна 109.

■код привидних уговора не могу сматрати као трећа лица, већ као лица, која у имовном погледу продужују бившег сопственика заоставштине. С тога привидни уговор важи и за наследника уговорача. Како уговори имају пбдједнаку важност без обзира на своју форму, то прави уговор има да ништи онај привидни без обзира, да ли је привидни уговор направљен у виду јавне исправе. Тако је уступилац непокретног имања у праву да тражи повраћај тапијом пренетог имања, ако макар и усменим уговором докаже да је уговорио у сгвари један уговор о остави, а да је уговор о преносу био привидан. Разумљиво је, да уговор о остави може бити само код сопствене ствари; али није искључена остава и у случају где је остављач имао само пуноважан основ за прибављење својине. Тако може купац нелокретног имања наредити свом продавцу, да тапију купљеног имања пренесе на треће лице, коме исто предаје у оставу. Купац није имао својину, већ само тражбено право од свог продавца, да му пренесе имање у својину, па илак такав купац може ову ствар предати трећем у оставу без претходног прибављења својине, већ преносом тапије од продавца на треће лице непосредно и закључењем уговора о остави са последњим. Тако је Касациони Суд у својој општој седници од 4. септембра 1922. године Бр, 6735 одлучио у овом смислу. Тужилац М. представио је Првостепеном Суду за Град Београд, како је 20. фебруара 1911. године купио извесно имање у Београду и куповну цену платио; али је дао пренети тапију од продавца непосредно на брата В. Приликом преноса уговорио је тужилац М. са братом В., да ће издати продавцу налог да овај тапију од имања пренос на њега В. с тим, да ће овај пренос бити придаван, а имање у ствари предајесамона оставу, које ће му вратити на његов (М.) захтев. Брат В. погину ј је у рату, па је тужилац тражио, да Суд пресуди: да наследници пок. В. у року од тридесет дана од извршности пресуде врате спорно имања и пренесу тапију код суда, а ако у остављеном року не учине, да пресуда има служити као основ за убаштинење. Тужилац је за доказ купљеног имања првобитно на своје име поднео оригинални, за време рата поцепани, предходни уговор са продавцем, а за доказ оставе поднео је разна писма пок. В. као почетак доказа, позваосена сведоке и понудио допуну заклетву. Тужени су се бранили, да је тапијом као јавном исправом потпуно доказано, да је спорно имање путем преноса прешло у својину пок. В. а да противу садржине, јавне исправе нема места испиту сведока, и да не може бити овде речи о остави, јер онај, који ствар у детенцију даје, није никад био њен сопственик. Првостепени Суд својом пресудом од 14. новембра 1921. године Бр. 30297 одбио је тужи-

оца од тражења као неумесног и недоказаногАпелацини је суд својом пресудом од 28. априла 1922. Бр. 1548 одобрио пресуду првостепеног суда, Касациони је Суд поништио ову пресуду апелационог суда 16. јуна 1922. под Бр. 4839 својим примедблма: „Јер је Апелациони Суд одобравајући пресуду Првостепеног Суда за Варош Београд, погрешио, што је узео, да су писма, које је тужилачка страна поднела, невредећа само с тога, што је тапнјом утврђен пренос на тужену страну те се противно тапији не може доказивати ника:<вим другим уговором о преносу између тужиоца и пок. му брата В., чији су представници тужени. Па како се овим права трећих ни мало не крње и не штете, јер овде и није у питању интерес трећих лица, него је у питању однос између самих уговорача, то је суд био дужан да оцени и поднета писма, па ако нађе да поднета иста писма не могу послужити као потпун доказ, да приступи оцени, да ли могу послужити као почетак писменог доказа — § 245. грађ. суд. пост., у коме би случају суд имао да размисли, да ли у вези свих тих доказа има места и испиту сведока, на које се тужилац позвао, па да тек по целокупном извиђању и оцени свију доказа донесе одлуку о томе, да ли је тужилац своје право доказао или не". Београдски Апелациони Суд није усвојио ове примедбе, већ је 21. августа 1922. године под Бр. 3516 дао следеће против разлоге: „По § 292. грађ. з к. свака прописна промена господара непокретне ствари мора се извршити преносом и уписом у баштинске књиге, али -до увођења баштинских књига служи као доказ о преносу непокретности само и једино судски потврђена тапија. Према таквим законским прописима и у овоме случају не може се никако узети, да писма пок. В., која је тужилачка страна поднела, могу као привзтне исправе, бити доказ онај и онакав, какав се обележава у овим примедба.ма Касационог Суда, па ни са разлога, њто се овим права трећих лица ке крње и не штете, како се то у пр..медбама истиче. Несумњиво је, да судом потврђена тапија, као и свака друга јавна исправа, вреди не само између два лица, већ и према сваком трећем лицу и да према томе искључују сваки противни доказ, којим би се тежило да се тапија као јавна исправа о ономе о чему гласи, доведе у сумњу, а још мање да се учини невредећом и за саме парничаре, као што се то овде хоће. То, дакле, није могуће, не само са разлога, како напред речених, тако и у пресуди првостепеног суда изнетих, него још и са следећих, који се налазе у законодавном тумачењу уз § 292. грађ. зак. од 13. јула 1850. године В. Бр. 1197 (Зборник страна 259), а које гласи: имајући у виду, да се код нас потврђивања тапија у судовима чине у оној истој цељи јавне сигурности притежања и рада, у којој је и законодавно решење од 16_