Branič

Страна 110.

»БРАНИЧ«

Број 6.

априла 1850. год. В. Бр. 571 издато, законодавна је јавност нашла за добро протумачити §§ 292. и 298. грађ. зак. тако: да судска потврђења тапија и других уговора о преносу права притежавања, имају ону исту правну вредност, коју и убаштинења по овим параграфима закона. Кад ово стоји, онда нема потребе и за неко нарочито доказивање да су одредбе ових наређења јавног карактера. То се у свему јасно види из самог текста овог законодавног тумачења; а према томе не може се ни допустити да се такве одредбе јавно-правног карактера могу игнорисати издавањем овакввх писама, ни закључивањем уговора о квази остави, јер би се допуштењем и таквог рада ишло противно оним законским наређењима, која је законодавац у циљу спречавања таквог рада баш и донео у јавном интересу, а то је за случај једна сигурност својине непокретних добара, која се по закону може доказивати само тапијом судом потврђеном или другим којим писменом, које закон тапији уподобљава, услед чега је и свако друго доказивање сведоцима лишено тапије противно §-у 242. грађ. су . поступка. а тако исто не може бити доказ о својини ни г.ренос, који не би пред судом био извршен — чл. 58. уредбе о убрзању судског рада. Међутим примедбама се истичу, на супрот тапији, као доказ о својини писма, која је тужилачка страна поднела. Београдски Апелациони Суд налази, да таква писма као приватне исправе, не могу ни у ком случају ништити тапију, као јавну исправу о праву непокретне својине, и да према томе није довољно, да се на рочишту, у незадовољству и у жалби само истакне, како се не тражи поништај тапије, па и ако се и поред тога тужбеним тражењем захтева, да се судском одлуком поништи право својине непокретности, засновано на уредној судској тапији, а још најмање да то тражење може бити умесно, и на закону основано, кад се ово тражи на основу приватне исправе, која је у овом случају без икакве правне вредности према тапији као јавној исправи, а поред тога и на основу исказа сведока, који би имали сведочити о једном факту, који је противан садржају јавне исправе -§ 242. грађ. суд. пост. чија пуноважност у овоме спору ни чим није оспорена нити у сумњу доведена. Београдски Апелациони Суд са изложених разлога и даље остаје при својој пресуди, јер тумачећи и изложене изричне законске текстове сматра, да својина утврђена тапијом не само да не може бити поколебана и уништена од трећих лица, већ да тако исто то сем законом предвиђеног преноса или по извршеној пресуди - према наређењу § 13. грађ. зак. ал. друге, не може бити учињено ни ма каквом другом исправом, па ни између сопственика по тапији и другог лица, коме се такво писмено изда, као што је овде случај. А да би се јавно-правни интерес и законски прописи јавноправног карактера, који у овом случају имају да загарантују јавну сигурност права својине непокретних добара — очували, Апе-

лациони Суд налази и сад, да је потпуно правилно, праведно и по закону судио, када је одобрио пресуду Ер. 30297 Првостепеног Суда за Град Београд од 24. новембра 1921. Према свему изложеном Београдски Апелациони Суд, остајући и даље при томе законском принципу, изложеном у поменутој пресуди Првостепеног Суда, налази, да је у датој законској оцени принетих навода и доказа правилно одлучио: Да поднета писма не могу послужити као потпун доказ о праву, које на основу истих тужилац тужбом тражи. Међутим примедбама одлелења Касационог Суда, даље се упуђује Апелациони Суд, да приступи оцени: да ли иста пис» ма могу послужити као почетак писменог доказа, у коме би случају овај суд требао да размисли да ли у вези свих тих доказа има места и испиту сведока на које се тужилац позвао, и да тек по целокупном извиђању и оцени свих доказа доносе одлуку о томе, да ли је тужилац доказао своје право или не. Београдски Апелациони Суд проучивши и овај део примедаба, не може а да ке скрене пажњу, да је у разлозима пресуде Првостепеног Суда, коју је овај суд одобрио, све ово већ било цењено и оцењено, и да је у истој, поред осталог, изрично наведено и то: „да је сведоџба испитзних сведока Ж., Н. и осталих без икакве вредности према -§ 242. грађ. суд. пост., јер би имали сведочити противу садржине јавне исправе, са кога разлога нема места ни испиту недошавших сведока, као ни понуђеној заклетви -§ 263. грађ. суд, пост." Према томе овај суд сматра, да је овај део примедаба очигледно омашком учињен, и да према томе нема да приступе никаквој даљој или поновној оцени свих доказа, које је како се из предњег јасно види, — већ имао у виду и оценио пре доношења, по овом предмету своје одлуке." Касациони је Суд одлуком своје опште седнице од 4. септемрба 1922. године Бр. 6735 уважио примедбе свога другог оделења од 16. јуна 1922. године Бр. 4839, а против-разлоге Апелационог Суда одбацио. На основу свега изложеног Првостепени Суд за Град Београд донео је 14. фебруара 1923. годиие под Бр. 9858 просуду, која гласи: „Да се тужилац М., по извршности ове пресуде, допуно закуне на околност: да је спорно имање описано у реферату ове пресуде, он купио за свој рачун и да је потврда тапије на име пок. В. извршена од стране продавца Ж. по његовом налогу, а у договору са пок. В, само рго 1огта да би избегао јодговорност за преправке, које је без одобрења власти извршио. Ако се на ову околност закуне, тужени наследници пж. В. биће дужни да му у року од месец дана по положеној заклетви поврате спорно имање и на њега тапију код суда пренесу, што ако у остављеном року не учине, ова му пресуда има послужити као основ за убаштинење. и т. д." Ова је пресуда постала извршном.