Branič

Број 7. и 8.

„БРАНИЧ"

Стр. 121.

другим покрајинама, нарочито у онима у којима народ стварно и не учествује у правосуђу као што су: Црна Гора, Босна, Хрватска и Славонија и Војводина, што значи у огромном делу нашега народа. У свима тим крајевима једно због ненавикнутости а друго због неосећане потребе народ неће тражити своје учешће у правосуђу. У Словенији и Далмацији народ једнако учествује у кривичном правосуђу, али је питање да ли и у којој мери он жели да и даље то своје право врши. Наш народ не показује ни довољне способности за учешћем у кривичном правосуђу. То није никакво чудо. Ове способности не показују ни много старији и културнији народи но што је наш и у којима аналфабетизма нема. Доказ је за то велика повика која се и у Француској и у Немачкој диже противу поротног суда. У Француској, као што је речено, порота се и поред свих приз! атих њених мана које долазе баш услед недовољне способности народа, задржава традицијом, а у Немачкој је она осуђена на смрт. Кад се тамо поред столетне праксе и старе културе тврди да лаик нема способности да буде судија, како то тек код нас мора изгледати. Право данас није тако близу народа, нити је оно тако просто као некад. Оно је данас мање народно но икад. Оно је сада тако сложено н разгранато да се тиме као науком мора бавити нарочити ред људи. Данас влада законско право за чије разумевање је потребно правно знање, које лаици немају. И ако су лаици способни за решење фактичких питања, ипак је у једној кривичној ствари тешко издвојити фактичка од правних питања. Лаик мора с тога увек доћи у положај да решава и правна питања, за која је он много мање способан. — Уз ово долази несамосталност и подложност разним утицајима, којима је лаик изложен. Ово је ноторна ствар. У приликама у којима наш народ живи, ово је, нажалост, неизбежно, наравно негде више а негде мање, али тек то стоји. У нашем народу нема ни потребе за учешћем лаика у кривичном правосуђу. Наш је народ сељачки народ. Судијски сталеж не представља нарочити сталеж, који је одвојен и далеко од народа, који га добро и разуму и познају. Поред тога, њихов независан положај чини да народ има пуно поверење у правду коју изричу. Услед оваког стања ствари неозбиљно би било тврђење да лаици имају више животног иску-

ства па онда и већу способност за оцену конкретног случаја. IV. Као што је раније речено (под 1), лаици у нас учествују данас у кривичном правосуђУ У Т Р И разна облика: 1. у Србији на тај начин, што два лаика (поротника) и три судије правника чине један колегијум за решење питања о кривици оптужениковој, а по решењу овога питања судије правници чине засебан колегијум без лаика за примену закона, изрицање казне односно ослобођење; 2. у Босни на тај начин, што два лаика (присежници) са три судије правника код окружних судова или са једним судијом правником код среских судова чине један колегијум за решење свих питања у кривичној ствари, и 3. у Словенији и Далмацији на тај начин што дванаест лаика (пултинка) сами за себе образују колегијум за решење питање о кривици оптужениковој, а судије правници чине за себе колегијум за примену закона, изрицање казне, односнозаослобођење.Ово је права порота. Учешће лаика у нашем будућем кривичном правосуђу у облику праве пороте не би се могло никако препоручити. Пре свега порота је врло компликован организам, услед чега су одлуке често погрешне. Највећа њена махна се састоји у подвојености на два сасвим одвојена колегијума. Поротници сами за себе и поред постављених питања и поучавања која добију од председника суда нису у стању увек правилно да реше питање о кривици. Због овога је порота осуђена у Француској и у Немачкој. У нас предати дванаесторици или коме другом броју лаика да сами за себе реше питање кривице значило би изложити наше правосуђе без икакве потребе највећим опасностима. Такав експерименат се не би смео допустити поред разлога наведених раније под III. кад се још узме да код праве пороте поротници за свој праворек не дају никакве разлоге, онда се може мислити у којој би мери такав суд у нас са најразличнијих узрока био извор погрешним одлукама. Народ би се, истина, учио да суди али на штету правосуђа. Много је бољи онај облик мешовитог суда, у коме лаици заједно са судијама образују један колегијум за решење-свих питања, т. ј. како питање о кривици тако и питање о казни. Код таквих присежничких судова (2сћ6{{еп§епсће) нема оне опасности по правосуђе, која долази од праве пороте,