Branič
4
Број 9. и 10.
„Б Р А Н И Ч"
Стр. 193.
носи условно убаштињење, стоји тај терет, односно да се тај условни баштиник појављује као сопственик истога; када сва та трећа лица сносе сву штету ако конституишу на том добру каква права за себе правним послом са титуларним сопствеником, односно продавцем, — онда нема никаквог разпога да се и прекупцу, баш због те претпоставке, да му је продаја, зато што је уписана у јавне судске књиге, позната, рачуна рок за прекуп од дана траженог условног убаштињења. По нашем мишљењу нема никакве правне разлике између оправданог условног убаштињења и редовног убаштињења, убаштињења, дакле, које је дошло на основу саслушања странака код суда по пропису § 294. Г.З. Иста правна дејства су и код једног и код другог, само различит поступак. Док код редовног убаштињења и продавац и купац дају својевољно пред судом реч о продаји и куповини добра, дотле код условног убаштињења и правдања купац у спору постиже, да се од продавца прибави изјава о продаји спорног имања, коју је продавац у ствари раније, но ван суда дао. У овом последњем случају, дакле, купац постиже да се пресудом констатује, да је правоваљан уговор о продаји и куповини спорног имања на који се он позвао тражеђи условно убаштињење. Према овоме судска пресуда нема конститутиван већ само декларативан карактер и констатује, да је продавац при склапању уговора о предаји и куповини спорног добра дао пуноважну изјаву о продаји истог. А када је та изјава ушла и у баштинске књиге онда пресуда констатује, да је продаја судом потврђена и то онога дана када је условно убаштињење тражено. На тај начин видимо, да се оправдано условно убаштињење у сваком погледу равња и то од дана његовог тражења, саслушању странака код суда о купопродаји извршеној по пропису § 294. Г.З. јер је и у једном и у другом случају продаја судом потврђена. Нема, дакле, ни законске ни правне разлике између тих двеју продаја. Постоји једна фактичка разлика између оправданог условно убаштињења и саслушања странака код суда, али она само још више утврђује гледиште, да за прекуп рок почиње тећи од дана траженог условног убаштињења. На име, условно се убаштињење истога дана када се тражи, поред обичног судског деловодног протокола, уводи у интабулационе књиге и тиме, по-
ред законске претпоставке да је оно свакоме познато, створена је и фактичка могућност, да се о њему свако треће лице може брзо и лако обавестити, док се, због немања фактичких баштинских књига саслушање странака код суда не заводи ни у какве нарочите књиге, нити бар списак, већ само у деловодни протокол, према чему је много теже обавестити се о продаји путем саслушања странака код суда. Поред овога јасно је, да би се, ако би се усвојило противно гледиште, у погледу на право прекупа, интабулационим књигама одузео карактер јавности кога оне иначе имају, а дао би се и даје се карактер јавности обичном деловодном протоколу кога он иначе нема. Ми, дакле, мислимо, да се право на прекуп, код продаје обављене на предњи начин, рађа онога дана када је тражено условно убаштињење и то због тога што је та продаја судском пресудом под тим даном, односно са рангом тога дана, судом потврђена и постала јавна — објављена, јер по § 673. Г.З. рок за прекуп почиње тећи „од времена продаје судом потврђене и објављене". Теже је расправити питање: од када за прекуп почиње тећи рок код другог случаја, односно ако купац од суда добије пресуду у спору са продавцем којом му се признаје својина спорног имања по основу куповине, али се није условно убаштинио на том имању. У овом случају немамо саслушање странака код суда, нити фактично сазнање прекупца за продају, нити је пак, уговор о продаји и куповини регистрован у интабулационе књиге, па ипак, по нашем мишљењу, мора се наћи извесан моменат од кога би рок за вршење права прекупа почео да тече, јер би било неразумљиво да тај рок никако не тече и ако купац има пресуду по којој имање и без формалног убаштињења може да ужива и њим располаже. Има правника који мисле, да у том случају почиње рок да тече од дана када је донета прва пеесуда, или одржано прво рочиште по спору између купца и продавца о том имању. Они то своје гледиште базирају на пропису § 149. Г.С.П., који предвиђа принцип јавности при извиђању цивилних процеса, тврдећи, да је законска претпоставка, да је оно што је пред судом објављено свакоме познато, па да је и уговор о предаји и куповини, који се при извиђању мора прочитати, познат прекупцу. Они, дакле,