Branič

Број 9. и 10.

„Б Р А Н И Ч"

Стр. 205.

По овим принципима има се дакле извршити обрачун и наплата, пошто је све у закону лепо предвиђено и регулисано. Ј-

Још један интересантан случај пречег права куповине. У 5. броју „Бранича" објавилисмо и критички пропрати.чи „један случај о пречем праву куповине", поред оних по истом питању раније објављених у „Архиву" (бр. 2./23. г. бр. 3.-24. г.). Но како Законодавац још није стигао да да своју одсудну реч по овоме важном питању, које се још и дан дањи неједнако расправља од стране машег правосуђа, то сматрамо да неће бити излишно да објавимо и овај случај пречег права куповине којч је недавно расправљен пред нашим Највишим Судом, чија је Општа Седница одбацила примедбе свога Одељења, а усвојила противразлоге Беогр. Апелац. Суда, као правилие и на закону основане: Милан Т. тужио је суду масу Петра С. и Драгољуба Т„ што је овај без његовог знања и одобрења продао заједннчко имање Петру С. док је овај био у животу, полажући сада прече право куповине спорног имања. Првостеп. суд. у С. пресудио је био, да се тужилац Милан одбије од овог тражења пречег права куповине, и то. углавном, са ових разлога: да нема места испиту сведока ка које се позвала тужилачка страна, јер су они имали да сведоче о негативном факту, о нешто чисто субјективном за лица која су раније сведочила, а чије сведоџбе испитом ових сведока жели да потре. Прелазећи на главну ствар Суд је даље нашао: Да би се имало прече право куповине по § 673 грађ зак. потребно је, да су смесничари или најближа родбина (законски наследници) у року од 30 дана од времена продаје судом потврђене и објављене протествовали код суда. Међутим, из аката се види: 1) из уверења општине С., као јавне исправе, да је купац Петар купио спорну кућу од туженога продавца Драгољуба Т. и у њу се уселио са својом породицом априла месеца 1920. год., где је становао све до своје смрти, и да у истој и данас станује његова породица; 2) сведоџбама заклетих сведока утврђено је, да је тужилац Милан знао за продају извршену априла месеца 1920. г. и то још онда кад је купац пок. Петар освештао кућу и у њу се уселио, и када је тужилац имао да употреби своје право у року придвиђен у § 673 г. а које је право пропустио да употреби... Суд је ценио приговоре и наводе тужилачке стране, па је нашао: 1) да не стоји навод да је била за-

конска дужност продавца Драгољуба да учини понуду продаје свог дела спорног имања тужиоцу Милану, и да приватно сазнање тужиочево не треба да има правне вредности, јер значај § 671—673 гр. з. има се тумачити на основу здравог разума и начелу правичности (§ 8 гр. з.), те је према томе циљ јављања из § 671 гр. з. да се онима који полажу прече право куповине створи могућност да то сазнају. То се види и из самог § 671 гр. з. где стоји: „ваља продавац да јави".., а не да мора продавац да јави... Још мање по пом. зак. пропису је потребно, да је продавац требао да понуди тужиоцу продају спорне куће, јер би то значило извртање смисла закона; 2) Тврђење тужилачке стране да се приватно тужиочево „сазнање" не може доказивати сведоцима у овом спору зато што вредност спорног имања премаша 200 дин., нема вредности, јер се сведоџба сведока у овом случају не односи ни на какву тражбину већ на факат да је тужилац још априла 1920. год. знао да је тужени Драгољуб продао спорно имање туженој страни... Апелац. Суд у Б. одобрио је горњу пресуду првост. суда, као правилну и на закону основану. Али Касац. Суд. у своме II одељењу дао је овакве примедбе: Законодавац је нормирао два начина на које прекупац може пуноважно бити извештен опродаји: првије: извешће продавчево (§ 671 гр. з.) и други је, продаја судом потврђена и објављена (§ 673 гр. з.). Трећег начина нема. Па када законодавац нормира начин на који ће известан појединац бити извештен било о неком процесном акту било о неком правном послу, норме, које говоре о том начину, јесу истога карактера као и норме изузетне т.ј. код њих не може бити тумачења екстензивнога, аналогијом. Законодавац поставља као законску претпоставку јит е* Је јиге, да када прекупац није извештен о продаји од стране продавца, да прекупац не зна за продају све до момента саслушања странака и та претпоставка се не може као такова обарати, Сазнање пак које би прекупац, кога није продавац обавестио о продаји, имао неким другим путем о продаји пре саслушања странака, законодавац сматра као и да не постоји. Сазнања или саопштења о извесним правним чињеницама у некој другој форми, а не у оној, коју законодавац одређује, узимају се као и да их нема, исто онако, као што се у случају формалнога или свечанога уговора пристанак дат друк-