Branič

Број 11. и 12.

„Б Р А Н ИЧ"

Стр. 227.

у пракси. Аргументи за ово извучени су дакле из судске праксе, на име: под административним уговором треба разумети оне уговоре, закључене од стране администрације у циљу обезбеђења функционисања једне јавне службе, и који су т. ј. ти уговори регулисани специјалнкм одредбама различним од оних које регулишу односе између појединаца. Главније од тих одредаба односе се: на форму уговора, затим на овлашћење администрације да може и путем једностраног акта постићи правилно извршење уговора, на извесне олакшице које се изузетно дају приватним уговорачима приликом извршења њихових обавеза, на надлежност управних судова за пресуђивање спорова који могу произаћи из ових односа. Да би се могле применити све ове специјалне одредбе, Жез мисли, да није довољно само то, да један уговор буде закључен са администрацијом, већ је потребно да постоји елеменат о коме је већ било речи, а то је да сама садржина уговора има за циљ осигурање функционисања какве јавне службе, а осим овога елемента још један, који је у Жезовој теорији од пресудне важности, а то је, да саме странке потписивањем условника посредно желе, да за њих важи у место режима приватнога права, режим административни. Постављена једанпут у пракси, створена јудикатуром Државног Савета, теорија административних уговора прихваћена од стране теоретичара не добија у светлости науке своју дефинитивну основу. У својим схватањима о правној природи ових уговора, као и о условима за њихово постојање, теоретичари се не слажу. Познати правни научник Диги (Ои§иК) стоји на гледишту, да између грађанских и административних уговора нема разлике у погледу њиховог правног карактера; и једни и други остају оно што су, двострани правни послови. Укратко и једни и други долазе у ред контракта. То што се административни уговори расправљају пред административним судовима долази једино отуда, што се они закључују у једном нарочитом циљу, у циљу обезбеђења функционисања јавне службе, као што је у осталом исти случај и са трговачким уговорима, који се закључују поводом каквог трговачког посла, и спорови који отуда могу произаћи расправљају се пред трговачким судовима. Морис Орију (Нашчои) заступа у главном ово гледиште, али се од пређашњег аутора у толико разликује, што је се приближио становишту

судске праксе, које смо ми мало час навели. По њему, неће бити административног уговора, ако какво удружење приватних жељезница или параброда, да узмемо ово за пример, врши пренос за рачун администрације, зато што и сама администрација пристаје да се тај пренос врши под истим условима који важе и за приватна лица. И ако овде има донекле обезбеђења јавне службе, ипак ово неће бити административни уговор већ прост грађански уговор. Дакле елеменат обезбеђења јавне службе није одлучујући критеријум у појму административних уговора по овом аутору. Оба ова гледишта Жез критикује на следећи начин: то што су административни судови надлежни за расправу спорова из административних уговора, долази једино отуда, што за те уговоре важи један специјалан правни режим; елеменат од битне важности у појму административних уговора јесте баш то, што су ти уговори подвргнути нарочитим одредбама. Те се одредбе по њему састоје у овоме: последице које проистичу из администрагивних уговора нису исте са онима које проистичу; из грађанских уговора. Онај који закључује један административни уговор узима на себе у исто време и обавезу, не само да не смета функционисању какве јавне службе, већ на против да је и сам олакша. Грађански уговори претпостављају уговарајуће стране на потпуно равној нози, овај последњи напротив претпоставља клаузулу неједнакости: држава уговорач представља јаван интерес који је претежнији, појединац приватни, свој лични. Појам јавне службе намеће обавезу ономе ко се административним уговором везује, да пази првенствено на задовољење јавног интереса па тек онда свога. Према Жезу дакле, административни уговори јесу предмет надлежности административних судова, према данашњем схватању у судској пракси не зато, што ти уговори имају за циљ обезбеђење функционисања јавне службе, него зато што у даном случају постоје нарочити прописи којима су нормиране правне последице које из овог уговора проистичу а које су мало час напред изнете. Ове нарочите прописе, држава поставља од случаја до случаја; то нису општи прописи којим се она мора увек држати. Ако држава ове прописе не постави у једном конкретном случају, то неће бити административни уговор с тога, што сама држава није хтела да се стави под изузетни режим, па макар били у питању напред већ поменути