Branič

Број 11. и 12.

„Б Р АН И Ч"

Стр. 231.

је врло интересантно, предузима у евојству не државе-фиска већ државе-управне власти; она ово предузима или путем који је најобичнији администрацији, путем администраишвног акта, или путем администратизно-техничких операџија, према томе како је законом одређено. У случају да је она једним оваквим административним актом повредила право каквога појединца, овај може употребити правно средство на административни суд. Дакле, као што се види, и законодавство и судска пракса, нису ове радње управне власти схватиле као административни уговор већ као акта административне власти све до момента док уговор не буде закључен. Моменат закључења уговора почиње од постигнуте сагласности уговарајућих страна, т. ј. чим се воља администрације и воља појединаца сложе. Јасно је дакле, да сви спорови који после овога момента

могу произаћи, могу бити надлежност разматрања само редовних судова. Али ма колико била тачна ова критика са данашњег правног гледишта, која се може са рззлогом упутити концепцији административног уговора, административни уговори постоје у пракси, и они данас чине читаву једну специјалну делатност администрације. Они прете, да независно од свега овога што смо до сада изложили, оборе владајућа гледишта како у приватном тако и у јавном праву, и да чудним случајем у XX. веку, после толиких столећа од пропасти римске државе, потврде познату сентенцу римског права: поп ех ге§и1а шз зиттаШг, 5ес1 ех шге диос1 е5Г ге§и1а паГ, један интересантан привидан парадокс: творевинамодерног индустријског друштва потврђује једну овако овешталу социјалну истину.

КО СНОСИ ШТЕТУ ОД ФАЛСИФИКОВАНОГ ЧЕКА? (ВЕ5Ј5ТСНЕ Ј1ЈК13ТЕК 2Е1Т1ШО, 1925, Св. 21., О-г НЕК01Л), адвокат Келн) ПРЕВЕО Д. С. ПЕТКОВИЋ, АДВОКАТ —

Пре кратког времена, искоришћавањем обичаја, који постоје у међународном саобраћају са чековима, извршена је превара особите врсте у разним банковним местима у земљи и иностранству. Ствар је у овоме. Дође неко на благајну једне домаће банке и замоли је да му изда чек на једно место у иностранству. Пошто јој је за чек понуђен готов новац, банка се није много предомишљала. По извршеној наплати за вредност, предала је чек. Истога дана, на уобичајени начин, авизирала је банци на коју је вукла чек, о издању чека, означивши: износ чека, број, по чијој наредби има да се плати, и т. д. Неколико дана доцније дође та особа банци, која јој је чек издала и замоли је да јој издати чек прими натраг за то што јој, вели, против очекивања, не беше потребан. По свршеном испитивању поднесенога чека, би утврђено на начин који искључује сваку сумњу, да је то онај исти оригиналан чек који је банка издала. И пошто уз то и околности; што подносилац имађаше чек још у рукама и што на чеку не беше никаква знака, који би указивао да је исплаћен, допуштаху закључак да чек банци-трасату не беше још поднесен на исплату, — одлучи се банка да молиоцу прими чек натраг и да му примљену

вредност за њега врати. У исти мах, банка јави и банци-трасату, позивајући се на раније саопштење, да јој је чек враћен и да, према томе, његова исплата не може више доћи у обзир. На то јој телеграфира банка — трасат: да је она чек већ исплатила и да се он код ње налази у оригиналу, те да се саопштење о повраћају чека мора заснивати на каквој заблуди. Показа се, међутим, да је чек, који је банка-трасат исплатила, фалсификован. Фалсификатор је са оригиналног чека који му је домаћа банка издала, извршио на фалсификованом подражавање њеног потписа (штамбиља и потписе испод њега), попунио исту суму, означио исти број, датум, по чијој наредби да се плати, и т. д. За то је употребио један неутрални формулар за чекове, на коме је само одштампао са стране фирму банке издавача чека. * * * У погледу приватно-правног испитивања ове ствари од интереса је питање, која од банака има да сноси штету. Пошто је чек издат у земљи, питање о одговорности мора се судити по Немачком Праву. У закону о Чеку од И.марта 1908. ;