Branič
2
Број 9. и 10.
„6 Р А Н И Ч"
Стр. 171
ништву судском и да је изучавање истог постало излишно. — Иако је начин говора измењен, ипак право и чисто судско говорништво треба проучавати и сада, више него икада. Оно је сада врло потребно, јер сам предмет који се расправља на народним зборовима често је довољан самим собом да заннтересује слушаоце; међутим сувопарност и суптилност предмета, који се у опште износе пред суд, захтева много више од других, нарочиту врсту говорништва, које би било у стању да привуче пуну пажњу и прибави сву важност и снагу употребљеним доказима и аргументима. Као што је познато, ефекат лепог говора је увек веома велики, а огромна је разлика у погледу утисака што учини на слушаоце какав хладан, сувопаран и збуњен говорник, него ли говорник пун елеганције, реда и јачине; исто таква разлика је између појмања каквог предмета који нЗМ је показан у полумраку него кад исти посматрамо у пуној светлости. — Јасноћа је дакле једна од главних особина говора пред судом. То би требало посматрати поглавито са два гледишта: прво, у стављању питања; јасном погледу: где лежи главна тачка дебате, шта допуштамо, а шта одбијамо, и где почиње деобна линија између нас и противне стране. Друго, требало би обратити пажњу на поредак и сагласност свију делова говора. У свакој врсти беседе јасан метод је дакле, од највеће важности; али у оним замршеним и врло тешким случајевима који се расправљају пред судом, такав јасан метод је апсолутно неопходан. С тога и сувише много труда око предходног студирања и припремање плана и методе никада неће бити на одмет. Ако буде ту неразговетности и нереда, никада се не може постићи успех у убеђивању судија, јер се на тај начин оставља тако рећи, цела парница у мраку, а судије разуме се, могу и нехотица да приведе коју важну околност те погрешно и неправилно расправе дотичну парницу. — Када правозаступник отпочне да побија противничке доказе и аргументе, он треба да се добро чува да то не чини само простим негирањем или презирањем, или износећи их у лажној светлости, јер такав поступак не само не доприноси ничему, већ, на против, кад противна страна изведе ствар на чистину, води томе, да судије и слушаоци добијају утисак у њему као о говорнику коме недостаје како моћ
тачног посматрања и појмања ствари, тако ни љубав ка правди, ни довољна лојалност да допусти противној страни оно што се не може никако порицати. Јер судије су увек наклоњене да приме са много више готовости угиске које им чини говорник, који се појављује како праведан и лојалан тако и убедљив и оштроуман. Стога нема ниједног дела говора у коме беседник има већу прилику да покаже сву зналачку уметност, него онда када има да третира наводе и расуђивања свога противника, у циљу да их побије и обори. Духовиша досетка може бити по некад од користи при судској расправи, нарочито у каквом живахном одговору, којим излажемо потсмеху нешто, што је противна страна рекла. Али, ма да добар глас о духовитости засењава младог правозаступника, ипак није саветно да своју снагу много заснива на овом таленту, јер није његов посао да код слушалаца изазива смех, већ да убеђује судије. Одмерени степен топлине у пледирању увек је од користи. Ма да је, у говору пред већим скупом, чак и већа силина природна, у говору пред једним или више судија треба употребљавати само топлину која потиче из истинске усрдности, јер само тако одмерена топлина у говору је једно од најмоћнијих средстаза да судије убеди. Међу тим правозаступник треба да се чува да не профанише ту своју усрдност и 'осећаје сувише честом употребом њиховом. Мора да пази и на своје достојанство и карактер, јер је од највеће важности за свакога у тој професији да се то одржи интегрално. С тога не сме никад заборавити, да нема моћнијег средства за убеђивање од мишљења о поштењу и часности. Јер, често, једва је могућно за сваког слушаоца да потпуно издвоји утисак који на њега учини лични карактер говорника од ствари о којој он говори; пошто спонтано, потпуно неприметно, његов карактер, тако рећи, увек позајмљује своју тежину једној или другој с грани: одузима или додаје ауторитету и утицају свога говора. Ово мишљење о части и поштењу с тога мора бити врло брижљиво да се чува и то деликатношћу избора самих парница, тако и у начину вођења истих. И ако, можда, сама природа професије чини огромну тешкоћу да се та деликатност изведе у највећем свом пространству, ипак треба да се у томе обрати онаква пажња, какву сматра да је потребна и сваки испрлван и добар човек