Branič

Број I.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 11

ним разликама у детаљима, које су разлике последице разних извора тих права и непотпуности законских прописа који регулишу и једно и друго право, то ћемо ми вољно односно уговорно право прекупа, детаљније проучити тамо где оно отступа од законског права прекупа, или тамо, где је о њему закон нејасан те би се морало прибећи аналогији или тумачењу у опште. Да пођемо оним редом којим смо ишли и код проучавања законског права прекупа, па да видимо: код којих иравних послова то право може бити и уговорено, т. ј. да ли се у томе вољно право прекупа разликује од законског права прекупа ? Несумњиво је да, према законским прописима, овде између једног и другог права нема разлике. Вољно право- прекупа може се уговорити само код уговора о продаји и куповини. То изводимо из реченице напред наведеног§: „Може ко и на тај начин ствар продати да . .Овде правни посао продаја није наведен ехетрИ саиза већ лимитативно, те се ни право прекупа не би могло да уговори код каквог другог правног посла, па ма колико он био сличан уговору о продаји и о куповини. То је што се тиче права прекупа које уговара само оно лице које жели да га има. Но може да се постави питање : да ли би се право прекупа могло установити последњом вољом, тестаментом, дакле од стране лнца које право прекупа не уговара, односно не задржава за себе, већ то чини за неко треће лице. Тестатор би нпр. оставио ргптшз — у своје имање, или један део, но са налогом да то имање, ако га буде хтео продавати. понуди прво зесипсЈиз — у на откуп. Г. Перић мисли да би на тако постављено питање требало дати афирмативан одговор. 11о њему, дакле, право прекупа може бити конституисано и тестаментом. Ми мислимо да би се то решење требало примити јер није противно ни 13., а ни § 474. Грађ. Законика. Што се тиче питања: које ствари могу бити предмет вољног прекупа, покретне или непокретне, закон није направио ту никакву разлику и има се узети, да вољно право прекупа може бити уговорено код продаје и куповине било покретних или непокретних ствари. Мим се у § 665. Гређ. Зак. који, као пјто смо видели, говори о вољном праву прекупа, не говори о покретним или непокретним стварима, већ о стварима у ошпте, мора се узети да и предмети вољног права прекупа могу бити ствари и покретне и непокретне, Ту се као што видимо вољно право прекупа разликује од законског права прекупа; овде су предмети тога права и покретне и непокретне ствари, док тамо само непокретне ствари. Тако нормирање тога питања је у осталом и сасвим разумљиво; законско право прекупа је императивне природе, па да је установљено и код покретних ствари приватно правни саобраћај економских добара би био готово немогућ. Међу тим код уговорног права прекупа се то може дозволити, јер ту зависи само од странака хоће ли га уговорити или не и странке ће га уговорити само тамогде се оно покаже као корисно. Код вољног права прекупа је изворник нашег Грађанског Законика Аустријски Грађански Зак. сасвим јасан и он је у § 1075. предвидео, да вољном праву прекупа, које једино у аустријском праву и постоји, има места код покретних и иепокретних ствари ; он гласи: Овлапгћено лице мора покретне ствари доиста откупити за 24 сата а непокретне за 30 дана, и т. д. (Аустријски Грађаиски Законик, у преводу г. Др. Драг. Аранђеловића, стр. 140.) Видели смо даље код законског права прекупа да је оно установљено у корист само извесних лица и да су та лица законом строго одређена. Међу тим § 665. Грађ. Зак. не вели која лица могу вршити право прекупа т. ј. имати га, а која не, те се према томе има узети да сва лица која су по закону пословно способна могу уговарати право прекупа. а за пословно неспособна лица би то могли да чине њихови заступници. Може да се деси, да продавац, поред уговорног, има и законског права прекупа и настаје питање : које ]е право прекупа јаче, уговорно или законско? Ми мислимо да је уговорно јаче и то баш због тога што је продавац тим уговором ограничен у својини и што не може да прода чисту својину, на коју законски прекупац једино има право. Он не може тако оптерећено добро да прода коме хоће, у коме би само случају законски прекупац имао право на прекуп, већ га мора продати баш ономе лицу које је на уговорни прекуп овлашћено т. ј. коме се уговором обвезао понудити га на прекуп. И само у случају да се овај последњи пре,купа одрекне дошао би за њим законски прекупац. То је у осталом слично пропису да је уговорно право наслеђа јаче од тестаменталног, а тестамеитално јаче од законског ,