Branič

Страна 118

.БрАнич'

Број 7. и 8.

техничке науке. Својим лепим васпитањем, природном бистрином и друштвеношћу стекао је познанства и симпатије не само у круговима својих школских другова, већ и у вишим круговима руске престонице. Али његова природна наклоност према правним наукама одлучила га је да се врати у своју домовину и упише на права у Београдској Великој Школи, коју завршава 1985. године. Овај његов корак у животу омогућио му је лично усавршавање, јер је он баш на правном пољу могао да развије своје способности. Пошто је извесно време био судија, пок. Ђуричић је напустио државну службу и отпочео адвокатуру, у Ваљеву. Доцније је био постављену Београду за председника Првостепеног Суда. 1903. године постао је окружни начелник у Ваљеву, а убрзо затим касациони судија све до 1912. године, када улази у кабинет пок. Милована Ђ. Миловановића као минстар правде. 1918. године иступа из владе, а 1920. године, марта месеца постаје председник Државног Савета. 1922. године добија портфељ за конституанту, да одмах потом дође на положај министра сицијалне политике. Од јула 1925. године, па све до своје смрти, био је министар правде. * За своје велике заслуге, пок. Ђуричић, по одлуци Краљевске Владе, погребен је о државном трошку са свима почастима. Београд је 9. августа о. г. био очевидац импозантне сахране пок. Ђуричића. Погребу су присуствовали представник Њ. В. Краља, чланови Краљевске Владе, дипломатско и конзуларно тело, сви државни великодостојници, народни представници и многобројно грађанство. После опела одржаног у Саборној Цркви, са покојником се опростио у лепом говору Њ. Св. Патријарх Димитрије, а пред црквом потпреседник Народне Скупштине г. др. Пасарић и г. др. М. Ивковић, народни посланик. Пред министарством правде одржали су опроштајне говоре г. Љуб. В. Стефановић, адвокат и г. Др. Кулмер, начелник министарства. Са зграде Касационог Суда са покојним су се опростили г. Др. Драг. Којић, народни посланик и г. С. Ковачевић, касациони судија. Говор потпредседника Удружења Јавних Правозаступника, г. Љуб. В. Стефановића: „Престао је откуцај срца једног од оних синова наше Отаџбине, чије је име везано за многе њене новије историјске догађаје. Међу живима нема више Марка Ђуричића,

дугогодишњег министра и народног посланика. Тај тежак удар ставио ми је болну дужност, да се у име Удружења Јавних Правозаступника Србије и Црне Горе опростим са непрежаљеним пок. Ђуричићем, познатим и еминетним правником и представником нашега правосуђа. Рођен у једној угледној чиновничкој иородици, пок. Ђуричић је још од своје ране и ведре младости показивао жељу, да у своме животу пође путем, који је по својој идеалности најближи човеку и људској заједници и као такав, по свршеној средњој школи, посвећује се правној науци, јер је налазио да му она пружа најшире поље рада за савремено схватање друштва и државе. Још на Великој Школи он узима живо учешће у новом политичком покрету, што Је у то време значило изложити се прогону и принети себе на жртву. Али пок. Ђуричићу није никада недостајала расна храбросг, кад год се требало жртвовати за идеју. Као већ истакнути омладинац он свршава одлично правне науке, одлази у свој крај, и ту, у Ваљеву, отвара адвокатску канцеларију. У својој независној професији, коју је он до краја волео и за коју се увек старао, он развија своју делатност у два правца : као правозаступник савесно је заступао и давао лепе одбране, кроз које је провејавао дух народне слободе, а ван суда, као политичар, он наставља жив рад на организацији тада још младе радикалне странке. И народ тога краја, из захвалности према његовим политичким и личним заслугама, бира га за свога посланика, поклањајући му то поверење све до краја његова живота. У своме адвокатском позиву пок. Ђуричић је, као одличан криминалиста, улагао своју спрему и све знање да заштити оне честите и карактерне грађане кхфл су у тим бурним политичким временима страдали и без кривица. У тој борби често је и он сам постајао жртвом. И те жртве он је стојички сносио у уверењу, да велике идеје демократизма, слободе и народне самоуправе морају коначно победити и да радикална странка, спроводећи те идеје, има да изврши духовни препорођај земље, а када то сврши да оствари ослобођење и уједињење нашег троименог народа. У овом националном полету радикалне странке, пок. Ђуричић, као министар од 1912. год., заузима једно од видних места. Својим проницљизим духом, правничком ерудицијом и реалним погледима на јавни живот, он је био од неоцењиве користи у служби народу и Отаџбини. Васпитан и по своме узвишеном позиву упућен