Branič

4*

Број 9. и 10.

.БРАНИЧ'

Страна 179

нодавац тражи од кандидата за право адвокатуре „да је он свршио правне науке и положио у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца прописане испите". Оваква редакција овога прописа нејасна је услед њене двосмислености. Њеном интерпретацијом долази се до закључка, да кандидат треба и да сврши правне науке у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и да положи прописане испите. Поставља се дакле услов да кандидат сврши у нашој земљи правне науке. Овакав закључак при тумачењу ове одредбе логичан је због израза „прописане испите", што одводи мишљењу да је законодавац мислио на испите факултетске, јер би он у противном употребио израз „испит за јавне правозаступнике". Ако је то била законодавчева намера, онда је неразумљив разлог за непризнавање права адвокатуре и оним кандидатима. Ако је пак други случај, т.ј. ако је законодавац мислио на правозаступнички испит, онда израз „прописане испите" треба заменити изразом „прописани испит за јавног правозаступника". У тач. г.) после израза „положеним испитима" требало би додати „на факултету." Ас1 § 3. — И ако је неоспорно да професори Универзитета представљају људе са великом ерудицијом и високим моралним нивоом, ипак је несумњиво да њихово упуштање у адвокатске послове није целисходно како са гледишта интереса правосуђа, тако и с погледом на просветне интересе земље. Јер, као што је изнето и у критици закона о судијама, привилегисање професорв Универзитета у питању права на судијско звање, па следствено и на адвокатуру, нема довољног оправдања под условима који су предвиђени у оба законска предлога. Разлози за то мишљење су сасвим основани. Професори Универзитета уживају неоспорно изузетан углед када се као научни радници истакну на пољу науке. Али је исто тако неоспорно да њихова теоријска ерудиција нема онај утицај на рутину и њихову израђеност у пословима, које су преко потребне судији и адвокату за њихов добар и успешан рад. Онако исто као што је потребно свеучилиштима у интересу напретка науке да се њихови професори посвете њој свим својим бићем, тако је исто потребно да у суд, као судије и адвокати, добијају приступа људи не само свестрано образовани већ и спремљени великом праксом за тај позив. То професори Универзитета, као специјалисти у својим гранама правне науке не могу постићи због недовољне праксе и зато би ову привилегију требало ограничити тиме, да

они могу изузетно, као признати стручњаци, заступати пред судовима само за спорове из области права, које предају на Универзитету, § 3. законског пројекта требало би изменити и у погледу услова, предвиђених за судије, државне правобраниоце и остале професије, које се у њему помињу. Те би услове као претерано строге у погледу дужине предвиђених рокова требало ублажити и прецизирати и место 10 и 12 година указне службе задовољити са краћим роковима службе у односним звањима, али са тим додатком. да такви кандидати имају још 2 године адвокатског стажа код адвоката. За правничку рутину и изоштравање моћи примене закона довољни су краћи рокови служења у суду од ових, који су у пројекту предвиђени, а за развијање критичке способности правозаступника, као иницијатора у решавању правних проблема, неопходно је потребно оно вешто интерпретирање закона, у коме је оличена слободна, фина и смела интуиција закона, која се у строго формалистичком суду не може стећи онако успешно и брзо као код адвоката. Најзад овај би § требало допунити и правом пензионисаних чиновника да могу бити уписани у именик адвоката, под условом да нису пензионисани по својој молби и да испуне законом предвиђени стаж за адвокате. Према свему томе § 3. имао би да гласи овако : „Судије првостепених, среских и окружних судова, секретари виших судова са положеним судијским или адвокатским испитом, који су у том звању служили најмање 4 године; државни правобраниоци који имају 6 година указне службе ; ванредни професори права на Универзитету који имају исте године указне службе могу ; бити уписани у именик адвоката ако су осим тога издржали две године стаж код адвоката. Редовни професори Универзитета могу пледирати и заступати код судова и без адвокатског стажа, али само у спорним и неспорним делима из области оног права које предају на Универзитету. Председници виших и првостепених судова и судије Касационог и Апелационог Суда могу бити уписани у именик адвоката и без стажа. Државни пензионери који имају услове прописане за адвокате биће на њихово тражење уписани у именик адвоката, ако нису пензионисани по својој молби и испуне стаж за адвокате. Ово право не припада онима који су дисциплинском осудом из државне службе отпуштени или стављени у пенсију.