Branič

Број 6.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 113

неокрњен и наследнику од заоставштине припада оно, што по испуњењу обавезе према женској деци чисто остине, а све док траје право сестриног уживања из § 397. грађ. зак. брат није властан наслеђено имање отуђити без одобрења женске деде, јер би у противном право женске деце могло бити осујећено и она тог права, које им закон даје лишена. Кад се из расправног решења судије неспор. дела поднетог у тужби види, да на имању које је њихов брат продао. постоји •терет њиховог издржања и удомлења, и кад се из овога спора види да је њихов брат спорно имање, на коме тај терет стоји продао без одобрења тужитељица, онда је првостепени суд погрешио, што је тужитељице одбио од тражења, да се уговор о продаји имања огласи за неважећи у погледу њиховог права. А ово је првостепени суд погрешио за то, што је то њихово право по §§ 115. и 117. у вези 397. грађ. зак. везано за то имање, као заоставштину њиховог оца тако, да као стварно право важи све до њихове удаје или смрти, или док се тога права не одрекну — §24. у вези § 13. грађ. зак. С тога Апелациони Суд налази да је тражење тужилачке стране у колико се односи „да се уговор о продаји имања извршен од стране њиховог брата, туженог Жарка, огмаси за неважећи у погледу њиховог права на уживање, издржање, снабдевање и пристојно удолење" на закону основана иумесна — § 178. грађ. пост., па се према томе поменути уговор о продаји и куповини, закључен између туженог Жарка и туженог Јована, има огласити за неважећи у односу према тужатељкама у погледу њиховог права. Што се пак тиче осталног тражења тужилачке стране, наиме, да им тужени Јован спорну кућу уступи на уживање, Апелациони Суд налази, да пропис § 397. грађ. зак. не даје права кћерима на уживање заоставштину покојникову у натури како је то предвиђено у §§ 412.—415. грађ. зак. за удову покојникову. Па кад тужиље ово право немају ни према наследнику продаваоцу наслеђеног имања, онда га још мање могу имати према купцу, туженом Јовану, према коме не могу имати друкчије и веће право, но што би га имале према продавцу као наследнику спорног имања." За то је пресудом од 15. октобра 1925. год. пресудио „оглашава се уговор о продаји и куповини спорног непокреног имања закључен између тужених Жарка и Јована за неважећи само у односу према тужитељкама Надежди и Јелки у поглледу њиховог права на уживање издржање, снабдење и

пристојно удомлење, која им права пристичу из продатог имања. Од тражења тужилачке стране, да им тужени Јован уступи на уживање ово спорно имање, одбијају се као од тражења неумесног. Ову је пресуду оснажио Касациони Суд решењем од 2. Јуна 1926. год. Бр. 4872. Саопштио ЈисЈех. Нова меница, дата повериоцу по старој меници после рока плаћања од једног од дужника, није пренов дуга, већ само гаранција за исплату дуга од стране тога лица. Ф. Ј., адв. из Б., правдајући забрану бр. 291, тужбом бр. 292 од 4.-1.-1927. молио је Суд, да по кратком поступку осуди Ђ. М., X. А. и Р. М. да његовом властодавцу солидарно плате 13.000 дин. меничног дуга са 12°/ 0 интереса и накнаде таксу и трошкове. За доказ потраживања поднео је оригиналну меницу, издату 26.-IX. 1926. с роком плаћања од 26.-ХП.-1926. год. Управа Града Б., актом бр. 472 извештава Суд, да попис покретности није вршила зато, што је дужник дао нову меницу и поверилац изјавио да не жели да се попис врши. Пуномоћник Ф. Ј., саслушан према одлуци Суда бр. 6912, да ли је његов властодавац примио нову меницу од дужника на име исплате дуга по овој тужби, — на протоколу бр. 7298 изјавио је: да је меницу при мио само као супергаранцију од Р. М ; и да зато одустаје од тужбе према њему, а тражи осуду за остале дужнике по тужби бр. 292. Б. Прв. Суд решењем бр. 7298 одбио је тужилачку страну од предњег тражења са ових разлога: „Како се из саслушања пуномлћника тужилачка Банке на протоколу бр. 7298 код овога суда види, да и сам поверилац признаје да је од меничног дужника Реџепа Хаџи Мемета добио нову меницу, чиме је извршен пренов старог дуга, што ће рећи, да је створена нова обавеза, дуг, а да је стари угашен §§ 849. и 850. грађ. зак., и како је овај пренов извршен по истеклом року, те су сви менични дужницч солидарно одговорни — обавезни. Стога приговор тужиочев да је нову меницу добио као супергаранцију без вредности је, јер је исплатом старог дуга ма од кога меничног обвезника по истеку рока, дуг стари угашен. „Према томе тужилачка се страна од свог тражења, наведеног у тужби бр. 292 од 4. јануара 1927. год. има одбити као од тражења неумесног и недоказаног". По жалби пуномоћника Ф. Ј. под бр.