Branič

Страна 112

,.Б Р А Н И Ч"

Број 6.

тог правног односа упраљено је на мушку децу, оно је релативно и нема за предмет једну одређену ствар. То право женске деце иити је важно за заоставштину умрлих родитеља у стварно правном смислу, нити у том смислу ограничити право наследника на заоставштину, већ заоставштина коју мушка деца наслеђују има да се узме као мирило за одређизање величине издржавања, а никако и то, да заоставштина служи за издржавање. Наследник пак примајући се наслеђа прима на себе обвезу да своје сестре издржава. § 24. грађ. зак. у вези §§ 485. и 486. грађ. зак., а сестре стичу противу њега једно чисто тражбено право, за чије испуњење наследник одговара како наслеђеном, тако и својом личном имовином." Касациони Суд у општој Седници од 27. децембра 1923. год. Бр. 10541.' усвојио је примедбе свог II оделења а противразлоге Београдског Апелационог Суда одбацио. Апелациони Суд усвојивиш одлуку Опште Седнице Касационог Суда, преиначио је првостепену пресуду и својом пресудом од 7. марта 1927. год. бр. 565. пресудио, да се уговор поништи. Али Касациони Суд у 11 одељењу примедбама од 13. јануара 1925. год. Бр. 170 поништио је и ту другу пресуду Апелационог Суда за разлога: „Кад су Надежда и Јелка као тужилачка страна тражили да се уговор о продаји имања извршеног од стране његовог брата и наследника Жарка огласи за ненажећи у погледу њиховог права које је везано за то имање т смислу §§ 115. и 117. грађ. зак. у вези § 397. грађ. зак., пошто то њихово право као стварно право важи све до њихове удаје или смрти, или док се тога права не одрекну. § 24. грађ. зак. у вези § 13. грађ. зак., онда је Апелациони Суд погрешио, кад је усвајајући иначе горње разлоге, уговор о продаји поменутог имања у целости поништио, што тужилачка страна није својом тужбом ни тражила, већ је требао у смислу тужбе да поменути уговор о продаји имања огласи за неважећи само у односу нремс тужитељкама у погледу њиховог права, које им по закону припада а која права из тога продатог имања и проистичу, јер га се нису ни одрекли ни на продају дали пристанак. Исто тако, погрешно је суд осудио на плаћање трошкова изазваних вођењем овог спова, купца Јована, пошто он није крив зг зођење овог спора, нити је исти изазивач, но је овај спор изазвао тужени Жарко као продавац имања, јер је овом продајом био отуђио оно, што по Закону према тужилачкој стр^ни није могао

учинити, те он треба те трошкове и да сноси." Апелациони Суд усвојио је ове примедбе и понова је преиначио првостепену пресуду и пресудом од 5. фебруара 1925. год. Бр. 562 пресудио: да се уговор о куповини и продаји закључен између Жарка и Јована огласи за неважан само у односу према тужилачкој страни — Надежди и Јелки у погледу њихових права на уживање, издржање, снабдење и присгојно удомлење која им права проистичу из продатог имања, а да тужени Жарко плати парничне трошкове". Касациони Суд у II оделењу примедбама од 4. јуна 1925. год. Бр. 4801 поништио је и ову пресуду Апелационог Суда са разлога: „Пошто је тужба у свом петитучу обухватила, да се продата кућа и уступљена купцу одузче од истог и уступи на уживање тужилачкој страни, онда је суд поступио противно тач. 4. § 304. и тач. 9. § 305. грађ. суд. поступка што и о томе тражењу уступљењу куће није донео никакву одлуку." Апелациони Суд усвојио је и ове при медбе и пресудом од 20. јуна 1925. год. Бр. 4333, преиначио прзост. пресуду, али је и њу Касациони Суд примедбама од 28. септембра 1925. год. Бр. 7723 поништио са разлога: „Апелациони Суд доносећи одлуку и по тражењу тужилачке стране, да јој се спорно имање уступи на уживање, погрешио је кад је нашао, да томе тражењу има места, јер је при оцени тога изгубио из вида, да пропис § 397. грађ. зак. односно издржања и удомлења кћерл покојникових не даје право поменутим кћерима на ужлвање заостазштине покојникове у натури, како је то предвиђено у §§ 412.—414. грађ. зак. за удову покојникову. " Па кад тачво право тужитељке нисуимале према продавцу туженом Жарку, онда је Апелациони Суд требао да да разлога, зашго такво право признаје тужитељкама према кулцу поменутог имања туженоме Јовдну, према коме оне не могу имати никакво друкчије ни веће право, но што су га имале према продавцу као наследннку поменутог имања". Апелациони Суд усвојио је ове примедбе, па је нашао: да првостепена пресуда не одговара закону са разлога: „Према § 397. грађ. зак. женској деци, када њихова браћа наследе родитељско имање припада уживање, издржавање, снабдење и пристојно удомлење по постојећем озичају. Ово право важило је за заоставштину умрлог родитеља и ограничава право наследника тако, да њихов део мора остати