Branič

БРАНИ

ТГКЛ ђк 1Дј 11.<п ПН ^/Ј

ФД!\^/11 г

Година XII.

Београд, септембар 1927.

Број 9,

уредништво : књегиње љубице бр. 11.

издавач : К 11) II Ж Л Р II И Ц А „П ОЛЕТ"

АНГЛОСАКСОНСКО СХВАЋАЊЕ ИЕОДРЕЂЕНЕ ОСУДЕ г Ог. ЈОСИП ШИЛОВИЋ ПРОФЕСОР ЗАГРЕБАЧКОГ УНИВЕРЗИТЕТА

Како је мисао неодређене осуде никла у англосаксонској раси, важно је за све нас њихово схваћање ове установе. На међународном казнионичком конгресу у Лондону држао је предавање о тој теми 1огс1 Сћапсе1ог У1зсопп1 Сске, у коме је развио ове мисли: Узевши предметом овог чланка неодређену осуду, изабрао сам питање, које сматрам занимљивим у двоструком правцу. Ово је питање и важно и препорно, па заслужује, да о њему расправљају стручњаци на пољу казнионичком. Ја сам знао, да су у овом питању мишљења јако подијељена, и да заступници двеју великих држава, Француске и Сједињених Држава Америке, нијесу посвема истога мишљења у овом предмету, али сам се надао, да ће бити могуће у разборитој и помирљивој атмосфери наше земље наћи основ споразума. Неодређена осуда нашла је мјесто у програму питања, која су на дневном реду свога конгреса; али како је ово питање постављено на расправу, ограничено је само на једну његову страну, и та страна није кајважнија. Треће питање прве секције гласи: Да ли је могуће, и у којим границама, упоравити начело неодређене осуде у борби против злочинаца у поврату, не само што се тиче тешких деликата, него и у свакој другој материји? Ја признајем важност питања овако постављенога, али желим у овом чланку дати му шири опсег и расправити га са опћенитијег стајалишта. Почнимо најприје с тиме, да јасно дефинишемо за нас саме природу и сврху предлога, који је опћенито познат под именом „неодређене осуде". Природа јој није тамна, јер ју означује већ име, које јој је дано. Она значи, кад судац осуди једно лице, коме је доказана кривња, да је овлаштен судити га, мјесто на казну затвора на одређено вријеме, на казну затвора, чије трајање није одређено. Ја нећу да кажем тиме, да ће та казна бити неодређена с обзиром на трајање, јер — ако изузмемо неке писце

екстремно логичне — природа људска противи се томе, да се редовно досуђује човјеку казна, која нема друге границе, него конац живота његовог, и она тражи, да у сваком случају закон постави максимум трајања. Ја хоћу само да кажем, када се изрече неодређена осуда, да у пресуди није одређено дефинитивно њено трајање, већ је то одређење препуштено у границама законитог максимума другој власти. Сврха је овога предлога двострука, и ја мислим, да је произведена извјесна нејасност у души публике за то, што се није инсистирало на ова два разна гледишта, у извјесној мјери противна, са којих се истражује неодређена осуда. У очима једне школе једина сврха, за којом се има да иде, јесте превенција. Она се састоји у том, да се осигура јавна безбедност против нападања извјесног непоправљивог зликовца тиме, да се он држи у затвору кроз дуже вријеме. Према схвчћању друге школе сврха, за којом се иде, чисто је поправна. Она се састоји у томе, да се, давши зликовцу наду на довршење његовог затвора властитом заслугом, произведе такова промјена у његовом карактеру и у његовим склоностима, да не буде више диспонован, да падне у злочиноство, Прва школа нашла је свога изражаја у Норвешкој (казнени закон, чл. 65) и у Великој Британији, у II. дијелу закона званог „РгеуепИоп 01 Спте Ас1" од године 1908. (Ое1епИоп о! НаћИиа1 Спгшпа1з). Доктрине друге школе упорављене су у највећој мјери у законима извјесних држава Сјеверне Америке; али их налазимо и у I. дијелу британског закона (РеЈогтаИоп о{ Уоип§ ОНепсЈепз). Није потребно дуго се задржавати на превентивној упораби неодређене осуде. Имаде случајева, када извјесна прирођена морална дефектуозност или дуго вршење зликовачких навика тако покварише онога, који је некада био човјек, да је постао неосјетљив спрам свакога увјеравања и бунтовно спрам свакога поправка тако, да се друштво

* Ј ) По изричној жељи уваженог професора објављујемо његов чланак ћирилицом. Усвајамо са задовољством његов родољубиви разлог, да се у интересу народног јединства чланци хрватских и словеначких правних писаца у ,Бранич"-у штампају ћирилицом, а наших писаца, латиницом. Уредништво.