Branič

Страна 162

„Б Р А Н И Ч"

Број 9.

не може против њега да заштити иначе, него да му физички онемогући поврзтак злочинству. Али ја сам увјерен, да су ријетки случајеви, у којима се праведно може да упорави ово ужасно срество доживотне робије. Према енглеском закону, који сам цитирао, зликовац од наваде, који је био осуђен на „Репа1 5ега1ис1е" (детенција преко три године, што је већ дуга казна), може да буде уз то осуђен на „РгеуепИуе Ое^епПоп" за вријеме од најмање пет, а највише десет година, За вријеме од године 1923./24. бијаше осуђено 466 индивидуа (већином злочинаца у поврату) на Репа1 ЗегуИисЗе, а од ових само 27 на „Ргеуеп1К'е ОеЈепИоп". Из извјештаја казнионичких комисара за ову годину произлази, да од 377 индивидуа отпуштених из Сатр НШ (мјесто „РгеуепИуе ОегепИоп"), од када је овај сустав на снази, двије трећине нису одговориле очекивању, и да су морали бити с нова осуђене или с нова затворене. Према томе морам да констатујем за своју земљу, да је каткада нужно осудити окорјелог зликовца на неодређену казну, али да није доказала упорава овога система, да су се поправили индивидуи, на које је упорављен. У ссгалом утјешљивији поглед на неодређену ссуду јесте, када се проматра упорава овога система у сврху промјене казне затвора у оруђе поправка. Казна одређеног трајања, каже се, врло мало или ништа не уплива на карактер осуђенога. Затвореник зна за крајњу границу свога затвора. Ако је трајање кратко, он је сноси и концентрише своје мисли на планове, које ће му омогућити, да се у будућности преда својим нагонима пљачке са више разбора. Ако је трајање затвора дуго, затвореник ће можда настојати, показујући добро владање, да постигне што прије слободу; али срество, које он употребљава, да то получи, јесте да буде миран и послушан *и да изгледа ваљан, а не да се боље спреми за пошгену животну борбу. Његов план састоји у томе, да направи добар утисак на казнионичко особље, а не да се усавршује. У другу руку, када је зликовац осуђен на казну затвора, која нема друге границе до законске, превише удаљене, а да би се могла стрпљиво чекати, али увјерен, да је његова судбина у његовој властитој руци, —- ако хоће употребити прилику, која му се пружа, да се поправи, да се тјелесно и душевно спреми за ваљан живот, да ће бити ослобођен, — његова мисао и његове жеље добивају нозу побуду, он се прилагођује задаћама, које му се дају и настоји вршити их ваљано да стече слободу и нову егзистенцију. Неодређена осуда, вели Вгосктау (коме

овај систем много дугује), рађа у затворенику осјећај неугодности ситуације, жељу да тој неугодности учини крај, и храбост да то учини властитом снагом. Затвор, који је вазда неугодан, овде је неугодан без одушка, јер му је трајање неизвјесно. Дужност и одговорност, да се ова неугодност скрати и докрајчи пада на самог затвореника, те рађа у њему енергично настојање, да ту сврху получи. Природно је, да га ове околности силе, да свраћа позорност на многа питања свог дневног владања, како би што прије стекао живо жуђену слободу. Ова константна пажња прелази у навику, која је противна криминалној склоности. Према схваћању М. 1лпсГ5еуа{]отпа\ о{ Сптша11.а\у ашЗ Сптто1о§у, тај 1925.) теорија неодређене осуде обухваћа три битна елемента, то јест: 1. неодређену казну с обзиром на њено трајање, јер осуђени има остати у затвору док се не поправи; 2. прилику дану заточенику, да се тјелесно и душевно регенирише и постане способан за поштени живот на слободи ; 3. отпуштење на слободу на ријеч или увјетно, коме је сврха, дасе докаже је ли је у затвору постигнут поправак и да се онда у јасном случају увјетно отпуштање претвори у безувјетно. Важно је свратити позорност на неодређену казну овако нормисану и проведену. Овај је систем тако стар као и депортација у колоније, настала у осамнаестом вијеку, која бијаше ублажена са привременим ослобођењем и коначно потпуним опростом. Могуће је али, да је његов прави извор у ирском суставу прогресивне квалификације 8ћ ШаИег Сгој+оп-а, по коме је затворенику дана најприје дјеломична слобода, а онда истом, након увјетнога времена, потпуна, У мојој домовини проведена је мисао суђења на дугу казну слободе са употребом узгојних срестава и у случају поправка са отпуштањем као основна мисао у нашим институцијама званим „Ке^огта^огу апс! 1пс1и81па1 Зсћоо1з", у којему се овај систем упоравља на младе људе до навршене 18. године. У заводима, познатим под именом институција „Вогб1а1", у Вогз1а1-у, РеИћат-у, Рог11апс1-у, Ау1ебћигу у Енглеској и у Ра1топ1-у и другђе у Шкотској проводи се дуготрајно и озоиљно систем, који имаде многе карактерне црте неодређене осуде. У ове заводе долазе млади осуђеници од 16. до 21. године, који имаду у њему да остану од 1—3 године. У овим заводима налази се поуздано чиновништво, своме узвишеном позиву посве предано, које их вјежба физички, умно и морално, те могу већ након шест мјесеци (женске већ након три мјесеца), што се врло ријетко догађа, бити отпуштени, ако су