Branič

Број 10. и 11.

,Б Р А Н И Ч"

Страна 1^9

јавне службе, у интересу правосуђа, већ и као, и то још више као ограничења чињена у циљу^контроле над једним моћним редом интелектуалних радника, над једним моћним друштвеним фактором. Ако је на пр. сиромашко право установа у интересу правосуђа и људске солидарности, право надзора над радом адвокатских комора, право суспендовања њихових одлука, право распуштања њихових одбора и др. свакако су много више установе са циљем дасе обезбеди контрола режима над овим моћним социјалним фактором. Извесна ограничења адвокатуре имају основа и у економском стању земље. Идеја друштвене солидарности треба да влада и у адвокатури, јер и адвокатура има одређену културну улогу у држави, те за то сва ограничења у том правцу а у границаиа, на свом су месту. Адвокатуру као друштвену установу можемо, дакле, посматрати не само као установу правну већ и још више као установу социјалну, па онда схватити и сва политичко-економска ограничења која је прате. Али, ако посматрамо правни однос адвоката и клијената, онда то не можемо чинити са ^оне широке социјалне платформе већ пре са чисто правне. У овом погледу ми немамо да сматрамо у првом реду друштвену мисију адвоката, већ његову дужност према једном одређеном^лицу а следствено томе и његово право. Тај правни однос адвоката и клијената не може бити јавноправног већ приватноправног карактера. Друштвена подела рада ствара тај правни однос и он се мора, као и код свих других професија (умних и физичких) регулисати правом и то приватним. Чим тај правни однос није противан закону и јавном интересу, не остаје друго до да се

испитају његови основни елементи и потражи законска квалификација његова. Ти елементи су данас јасни и они су: рад и награда. Ни римско право, као што је показано, није спорило овај други елеменат; модерно право га признаје, а многа законодавства и изрично. Ова два елемента су основни елементи уговора о најму. Позитивно законодавство предвиђа најам т,ађз1гас1о т. ј. за све случајеве у којима се он може појавити, а не само за ову или ону врсту рада. Нигде оно не предвиђа најам као уговор о физичком раду, те за то ништа не стоји на путу да се правни однос о коме је реч сматра као најамни. Тврдити да је то безимени уговор неумесно је, јер се на терен теорије ставља питање које је у ствари предвиђено позитивним законодавством. Приговор, да и ако тај правни однос има све елементе уговора о најму ставља адвовоката у потчињен положај последица је заблуде за то, што се хоће да деле професије у више и ниже и што се на најам гледало као на уговор о физичком раду, а то није основано ни тачно. У осталом, тај приговор о потчињености и није правни приговор већ приговор сентименталности, који себи допуштају имућни људи, заборављајући да адвокатура није великодушност нити] привилегија већ потреба друштва и правосуђа. Као такав, он је дакле непримљив. Из ових изнетих посматрања и разлога, изгледа нам да би се могао извести овај закључак: 1. да правни однос адвокатовог права на награду јесте уговор приватно-правни и 2. да је тај приватно-правни уговор уговор о најму.

ОМАШКЕ ПРИ ВОТИРАЊУ ЗАКОНА Бг. ДАНИЛО Ј. ДАНИЋ СЕКРЕТАР КАСАЦИОНОГ СУДА

У последње време, после рата, не поступа се тако тачно у погледу потребних форми приликом издавања закона, као што је то чињено раније и као што у осталом треба и да буде. Није редак случај да се више не пази на уводну законску клаузулу која садржи промулгацију и санкцију, као и на завршну која садржи акт публикације и наређење да се закон врши. Таквих случајева било је много после рата. После Видовданског Устава, рађено је на издавању закона брзо и на дохват, нарочито на озакоњавању ранијих уредаба, оних пре устава, које је издавала влада. Тих је уредаба било врло много,

и законодавац их је приликом њихове ревизије и озакоњења имао у масама. Код већине тих озакоњених уредаба, није се више много пазило ни на какву форму, и клаузуле које су поред текста законског, потребне за иостојање и вршење сваког закона, нису увек садржавале елементе који су тако рећи од решавајућег значаја за један закон. Све ове случајеве не можемо набрајати, јер их има врло много, а и не би било ни од какве потребе набрајати их таксативно. Али оно што пада"у очи, и што"је од веће важности да се спомене, то је факат, да су се чак и у законским текстовима догађале