Branič

Страна 198

„6 Р А Н И Ч 1

Број 10. и 11.

живот, на многобројне правне односе који се стварају између адвоката и клијента и на то, да је тежња да се правни односи што више обухвате позитивним законодавством. овај више теоретски ослонац ове теорије готово је непримљив. Сем тога, овај правни однос у многим је земљама баш предвиђен и регулисан позитивним законодавством, те се онда не може ни сматрати безименим. IV. Теорија о најамном уговору Ово је, колико нам је познато, доминирајућа теорија. Вели се овако : Основни елементи уговора о најму су рад и награда; у правном односу који је у питању оба су елемента заступљена, ег§о то је уговор о најму. И заиста, с те стране, тешко би се овом сватању могло приговарати, али се рекло, да ово гледиште ставља адвоката у потчињен положај према клијенту. Но, и овај приговор о потчињености заступници теорије најамног уговора побијали су као нетачан тврдњом: да адвокат ради по свом знању, независно од клијента; да он сам процењује хоће ли примити посао или не; да примљен посао може у току рада и напустити, — дакле да је потпуно слободан, а кад је тако, не може се рећи да је потчињен. Природа самог адвокатовог пословања — умни рад — искључује ту потчињеност. Исто је, веле, стање и код лекара па ко би могао тврдити да је лекар у потчињеном положају према болеснику ? Јуриспруденција прихвата ову теорију о најму, а и многе адвокатске коморе. Од законодавстава, колико нам је познато, ову су теорију прихватили: швајцарско, немачко, талијанско, шпанско и српско (§ 719. Грађ. Зак.). У Белгији се још дискутује између најма и безименог уговора. V. Теорија о јавној служби Присталице ове теорије тврде, да правни однос адвоката и клијента није чисто приватно правног карактера, већ и део јавне службе. Поред тога што је адвокат своме клијенту саветодавац и помагач у спору, он је још и помоћник суда. Њему је, зацело, ствар клијентова главни интерес, али је поред тога његова мисија и проналажење истине. Ова се теорија труди да докаже у ствари то, да је адвокатура више јавно-правног но приватно-правног карактера. Разлози су јој ови: 1. Судство је јавна служба, а адвокатура је део те јавне службе. Адвокат полаже

заклетву, подлеже специјалној дибциплини, негде ужива извесне привилегије па чак и монопол; 2. Адвокат мора по некад да ради и без уговора, на пр. кад га одреди Суд или Комора за браниоца сиромашном лицу и тада не може да одбија бранилаштво нити да наплати хонорар; 3. Ако је то приватно правни уговор, како би онда могао адвокат да одустане од њега кад му се учини посао незакон? 4. Професионална дисциплина није установљена за то да осигура приватно-правни однос адвоката и клијента већ да осигура јавну службу и правосуђе.

То су у главном до сада заступана гледишта у науци и законодавствима. Што се јуриспруденције тиче, она адвокату признаје право на награду, али је колебљива кад је у питању обим тога права. Остављајући на страну теорију о мандату као теорију историско-философске подлоге и теорију отсутности уговора као једну варијану теорије о мандату, можемо рећи да се дискусија још креће око она три гледишта наиме: о безименом уговору, о најму и о јавној служби. Нама изгледа да се у дискусији по овом питању (овде нарочито мислимо на теорију о јавној служби) не разликују довољно две ствари које би требало одвојити и то: посматрање адвокатуре као социјалне установе и посматрање правног односа адвоката према клијенту у погледу на награду. Те две ствари треба двојити за то што имају различиту подлогу. Адвокатура посматрана као социјална установа базира на социолошким чињеницама док се адвокатово право на награду заснива на чисто правним чињеницама. Социологија је шири појам од права. Адвокатура као социјална установа у многоме је израз политичко-економског курса једне епохе, па ако се хоће, једне епохе у одређеној држави. Политичка нас историја учи да се под различитим режимима и адвокатура као друштвена установа мењала. Као што је јавна реч трпела већа или мања ограничења, исто је тако та ограничења трпела и адвокатура као један од најизразитијих носилаца јавне речи. Историја кривичне процедуре нам то исто документује, јер је и та процедура у великој мери била одјек политичко економског стања, а адвокатура је са њом увек била у тесној вези и делила сличну судбину. И за то ограничења која су чињена адвокатури не треба сматрати само као ограничења чињена у интересу