Branič

Ерој 10.11 11, ^ „С Р А Н И Ч" Схрана 217

када је тужилачка страна у својој тужби за поновљење спора тражила, да се рзиште мишљење Глав. Санит. Савета о вредности сведоџбе лекара Д. и X., и када је Санит. Савет том поводом дао своје мишљење од 16. априла 1925. год., из кога се види, да Савет сматра, да су те сведоџое — лекарска уверења ~ недовољне, јер су издате на две тодине године после смрти пок. Н., не дакле непосредно по учињеним опажањима, а и за то, што у тим уверењима нису изнети знаци болести, — када је дакле, сада таквим мишљењем Санит. Савета ослабљена важност тих стручних сведоџаба, то је онда јасно да је тим накнадно поднетим мишљењем измењено стање ствари, које је постојало за време и у току ранијег спора. Према томе, када се сада сведоџбе вештачких сведока — на основу којих је и донета пресуда, којом је окончан ранији спор, појављују као недовољне, онда је требало, да Суд с обзиром на тако измењено стање ствари испита поменуте сведоке, који би имали да сведоче о сколностима које су сада од решавајуће важнссти за питање, има ли места обнови спора или не, а до чијег су сазнања ти сведоци дошли путем непосредног чулног опажања тих релевантних чињеница. Тек по испиту тих сведока и целокупном и потпуном извиђању — § 166. гр. с. п., суд би имао да цени, коме ће да да превагу да ли исказима сведока — вештака или ксказима осталих сведока. А ако би се у току оцене овога питања по нахођењу суда појавита потреба и за стручним мишљењем иосле тако накнадно извиђеног и нађеног стања, онда да суд, евентуално. затражи и мишљење СанитетСКОГ Савета." Саопштио ЈисЈех. Меница на којој поред потписа неписменог трасанта нема знака „крст" није менична исправа и нема као таква вредности као пуноважна исправа по § 377. гр. с. п. С. 3. поднео је Гор. Милзновачком Прв. Суду меницу по којој му А. Ј. као трећи жирант дугује 6480 динара. Пошто је рок меници протекао, тражио је за сбезбаду дужне суме забрану на покретност А. За доказ поднео је меницу пи којој је он притежалац ранији жирант С, Ј., издавалац В. М. А,, коју је као неписмену потписао М. А. пред два сведока, али испред потписа В. нема крста и акцептант М. Ј. А. и менични протест. Првостепени Суд је одбио тражену забрану са ових разлога: „Како пред именом неписменог трасанта

В. на поднетој менн ш не достаје знак крст а по § 80. у вези ■§ 81. трг, зак, потребно је, да се испред имена неписменог трасанта сгави крст поред потписа два сведока, те у овом случају нема менице ни меничне обвезе, па се за то молилац има одбити од тражења као недоказаног." Потражилац је у жалби нападао решење Прв. Суда и навео, да он није тражио забрану према трасанту В. већ према жиранту А. Ј. чија је обвеза на менипи с обзиром на менични протест као самостална у свему пуноважна, а он — потражилац као регресни поверилац — јер је менични износ платио доцнијем жиранту Ђ. М. Касациони Суд у II. одељењу нашавши, да тиме што поред потписа неписмене издатељке В. нема крста меница не испуњава услове из § 80. и 81. трг. зак, и као менична исправа у опште нема вредности, решењем од 25. октобра 1927. г, Бр. 11064. оснажио је решење Првост. Суда, Саоиштио Ји ^ех. Уговор којнм је између брата и зета констнтуисано право становања сестре са зетом на братовом имању важи и после смрти зета уговорача кад се сестра преудала за друго лице. Р. Н. у тужби поднетој Гор. Милановачком прв суду прелставио је да је приликом удаје своје сестре М. за Јована, дао сестри добровољно своју кућу на уживање за становање и тиме са зетом Јованом конституисао уговор о поклону потврђен дежурним судијом. У том писмену је казано : од свих мојих грађевинз уступам мојој сестри М. и њеном мужу Ј. кућу с лица .... и то само право становања т. ј. да у истој имају право становати за свога живота Ја Ј. за себе и своју жену примам ово право становања у поменутој кући Уговор је потписан еамо од тужиоца и зета Ј. Доцније је Ј. умро а његова сестра М. преудала се за М. Како је тај уговор морао важити само за живота Ј., то је смрћу његовом престало и право његове сестре и њеног садашњег мужа на уживање овог имања. За то је тражио пресуду, да тужени по уговору немају право бесплатног становања у поменутој кући. Првостепени Суд је нашао: „Пошто се из самог приложеног писменауговора. као јавне исправе види, да је тужилац закључио уговор са Ј. првим мужем тужене М. и самом туженом М., коју је њен муж Ј. као законити заступник по §§ 109 и