Branič

Страна 218

,Б РАНИЧ'

Број 10. и 11.

771 гр. зак. и §§ 81 и 87 гр. с. п. заступао, а она доцнијим својим поступцима а нарочито уживањем тога имања као и садашњим својим непристајањем да из истог имања изађе показала у смислу § 771. грађ. зак. и § 87. гр. с. п., да је поступак њеног мужа, који је тај уговор у име њено и закључио — одобрила, према тому тужилац по поднетом писмену стоји у обавези не само према умрдом Ј. већ и према туженој М. Према наведеноме тужиочево тражење неумесно је и према садањем њеном мужу М., јер он као њен муж у смислу §§ 766 и 767. грађ. закона има право на уживање добара своје жене. За то је пресудом од 18. фебруара 1927. год. Бр. 3430. оабио тужиоца од трзжења, коју је пресуду Беогр. Апелац. Суд у 11. од. 16 Јуна 1927. Бр. 8233. одобрио, а Касациони Суд у II. од. решењем од 24 октобра о. г. Бр. 9057. оснажио пресуду Апелац. Суда. Саопштио Јис1ех. Кад парничари нису у своме сопственом делу нема места главној заклетви. Г. С. из Ковачеве Баре својом тужбом представио је, да га је пок. Н. С. бив. из Ковачеве Баре узео себи и очувао као своје дете, па и усинио; да је пок. Н. имао брата С., који је умро; да су пок. С. и Н. живели у задрузи и тако су помрли. Зато је он Г. тражио, да сам наследи целокупну заоставштину и пок. Н. и пок. С., јер је пок. С. оставио унука од кћери му М. и М. Р., који се јавио у масу и тражио наслеђе за себе на делу пок. С. Код неспорног судије, није могао показати уговор о усиновљењу, јер му је исто нестало за време окупације и зато је упућен на грађанску противу М. Р. да докаже: да је заиста усињен од стране пок, Н. Поступајући по решењу неспорног судије Г. је тужио првостепеном суду М. Р. и молио суд, да пресуди: да је законским путем усињен од стране пок. Н. и да је према томе једини наследник. Да је заиста законитим путем усињен од стране пок. Н. С.; да је уговор о усиновљењу постојао; да је за време рата нестао навео је, да ће утврдити сведоци, а за сада на све то понудио је туженом главну заклетву, а да повраћену прима. Тужени М. изјавио је, да нема места испиту сведока зато, што је уговор о усиновљењу строго формалан и свечан и као таквог његова се садржина не може сведоцима доказати — § 233. грађ. суд. поступка. Осим тога да главној заклетви нема места — § 262. грађ. суд. пост., јер се она може нудити

само о чисто фактичким тврђењима, али да не може бити места главној заклетви где је спорно право или правни однос. Али ако би суд нашао да има места главној заклетви исту је примио. Лесковачки Првостепени Суд својом пресудом од 15. децембра 1925. год. бр. 34143 пресудио је: да се тужилац Г. одбије од свога тражења кзо неумесног и недоказаног, а са разлога: што нема места главној заклетви, јер парничари нису у сопственом делу — § 282—284. грађ. суд. поступка. Поред тога тужилац је понудио главну заклетву туженом, али се овај није изјаснио, да понуђену главну заклатву прима, те према томе није повраћена заклетва тужиоца, нити пак може понуђену-повраћену примати, кад је није примио тужени. Осим тога и кад би било места главној заклетви, да је усиновљење постојало или да није постојало, ипак у смислу § 262. грађ. суд. пост. та заклетва не би била од важности, пошто се не би могло знати какво усиновљење, јер према § 143. грађ. зак. усиновљење може бити са условом, са неком погодбом, што се заклетвом не би могло утврдити, Јер је зато потребна писмена исправа. По благовременом незадовољству тужиоца Г. Скопљански Апелациони Суд својом пресудом од 17. јуна 1927. год. бр. 2102. одобрио је пресуду Првостепеног Суда с тим, да је само Првостепени Суд погрешио у разлозима ожалбене пресуде назначио, да тужени који се није изјаснио да ли понуђену главну заклетву од стране тужилачке прима или не, сматра се, да иста није повраћена, већ напротив неизјашњавањем тужене стране о понуђеној главној заклетви има се сматрати да је исту повратио тужилачкој страни. Али и када би било места глевној заклетви у конкретном случају исте не би могло бити, пошто парничне стране нису у своме делу — § 288. грађ. суд. пост. Касациони Суд у своме II. одељењу својим решењем од 11. октобра 1927. год. бр. 8556. оснажио је пресуду Скопљанског Апелационог Суда, јер је на исту благовремено била изјављена жалба од тужилачке стране. Саопштио Мил. Р. Крџић, адв. Појам злостављања састоји се не само у непосредном телесном поремећавању, нарушавању или повреди телесној, већ и у посредном поремећавању телесног благостања, без телесног додира у опште злостављање глађу — § 160. крив. закона. Лесковачком Првостепеном Суду оптужени су В. К. његова ванбрачна жена М. и Б. В.