Branič

Број 4.

„Б Р А Н И Ч*

Страва 69

сопствена суперпродукција ползгано разочарава. Међутим, оно је из основа погрешно. Државни терети могу бити неравномерно распоређени услед неједнаких закона у појединим покрајинама, чијем се унифицирању искрено тежи, али они нису нити за сада могу бити узрок осиромашења ни појединаца, ни народа као целине. Ипак, ти су терети знатни, то признају и надлежни фактори, и подносе се тешко, не што су велики и одвећ несразмерни, већ услед опште привредне кризе која последњих месеца ударг у врхунце и немилосрдно обара све слабије привредне јединке. У тим тешких тренутцима достојни су озбиљне пажње одважни напори Г. Министра Финансија да учини извесна пореска олакшања чак и по цену знатних фискалних жртава. Ти напори, те тежње да се учини извесно фискално растерећење, спроведене су кроз извесне прописе финансијског закона за 1927/28 годину, које ћемо летимично додирнути. Одредбе у којима долазе до изражаја ова олакшања нису многобројне. То је и разумљиво. Један нов порески или таксени закон не може бити предмат прописа једногодишњег фин. закона, а није се могло ударати ни у саме основе пореских и таксених закона из разумљиве обазривости да се не доведе у питање цео фискални систем на коме базира годишњи државни прорачун, који се морао осигурати. Учињено је, дакле, што се могло. У области непосредних пореза учињене су олакшице у плаћању дужног пореза а код посредних пореза та олакшања представљају један значајан гест, чија ће се реперкусија несумњиво осетити широм целе земље. Ја ћу се овде задржати само на прописима који се односе на таксе, пошто су у тој области и учињена највећа растерећења. Као доскорашњем шефу највеће државне кредитне институције у земл>и, Г л Министру Финансија није било тешко уочити главне узроке данашње привредне кризе и сасвим логично дошао је до утврђене истине: да је за један нормалан привредни живот од првокласне важности егариране капитале увући у што живљу циркулацију и осигурати што обилније и јефтиније кредите људима од посла. Да би се то постигло, ваљало је олакшати егзистенцију домаћим кредитним установама и охрабрити их на живљи рад, а с друге стране, привући што више и страног капитала у земљу. И Г. Марковић прилази овоме послуфискалним одредбама кроз најновији фин. закон.

Он смелим гестом, кроз члан 89. фин. закона, смањује таксене ставове на акције и удеонице акц. друштава, банака и новчаних завода од 2% на 1'5% и °Д 4% на 3%> а уз то ослобођава од ових такса и све вишкове преко номиналног износа акције или удеонице уплаћене приликом упаса. Страна пак, друштва, односно стране капитале који се унесу у земљу потпуно ослобађа од ових такса. Исто тако, да би се олакшавала циркулација робе и добара, смањени су таксени ставови за купопродаје из тарифног броја 12. т. тарифе од 2% на 1% 33 покретности и од 6% на 4% на промет непокретности. У доба када потребе државног фиска диктују најрационалније искоришћавање свих постојећих пореских извора и чак проналажење нових, ова намера мора бити запажена и цењена, без обзира на то, да ли ће она у мањој или већој мери постићи жељене резултате. Одричући се знатног дела сигурних прихода, држава прво даје леп пример којим путем ваља поћи, ако се и у круговима кредитних институција као и у широким народним слојевима жели искрено олакшање привредие кризе. Сем ових случајева, таксени ставови смањени су и код тар. броја 81. (приликом јавних продаја) у истој сразмери као и код купопродаја, а годишња такса на сваку тестеру код стружница замењена је једном далеко мањом таксом која се плаћа једном за свагда. Исто тако ослобођена су од таксе на забаве инвалидска удружења, школска омладина, и т. д. Али се на овоме није стало. Исто онако као непосреени порески терети, па чак и више него они, ометају слободно привредниково делање многи казнени прописи несразмерни према учињеној кривици. Наш таксени закон у томе се нарочито одликује, па га зато у интелигентнијим слојевима нашег народа и зову иронизирано „закон о казнама" уместо „закон о таксама." Истине ради треба признати да ови оштри казнени прописи нису заведени да сметају привредном делању, већ да осигурају што бржи прилив у државну касу знатног дела прихода ове врсте, али се лојално мора признати да се у томе претерало. При прописивању ових казнених одредаба није се имало одређеног критериума, па се нису повукле разумљиве границе између кривица и неуредности, услед чега се дешавало да се за најневинију неуредност кажњавало као за најопаснију пореску дефраудацију. То се нарочито опажало код т. зв. „временских такса" које се плаћају повремено,