Branič

3*

Број 4.

.БРАНИЧ'

Страна 71

сваке корупције, онда нам се чини да би крајњи резултат гласања био исти као да се добио репрезентативним путем у једној скупштини, изабраној да одлучи о истом питагоу или пак у једној скупштини чија би одлука била ратификована општим гласањем. Ту би се само имало водити рачуна о томе да ли би требало применити директно гласање једног ограниченог изборног закона или пак гласање Једног изборног тела, изабраног на бази ограничене балотаже. Неопортуност теорије плебисцита излази наЈЈаснија при испитивању комплекса идеја на њеном пољу примене. Јер, или је конзултирање народа излишно будући да анексија одговара тренутним националним аспирацијама н жељама државе победнице, или је, у обрнутом случају, оно опасно, будући да ставља победиоца и побеђенога у исти положај, дајући првом могућност да предузима мере које се не допуштају другом. Другим речима, док надмоћношћу оружја победилац може да себи обезбеди успех избором акција и мера, дотле је побеђени сведен на ћутање и пасивност. Дакле, у томе се састсји велика опасносг за појединца, коју слепо пренебрегавају (поричу) присталице ове теорије. Мисао о плебисциту, незаштићујући патриоту од последица освајања, убија тотално сва права којима се он може послужити, као обезоружани грађанин, према општим правилима међународног права. Јер се на овај начин губи свако место даљем протествовању. Бофис и Ривије у Француској, Штерк и Улман у Немачкој, при свем том што не признају принцип плебисцита за практично средство у савлађивању тешкоћа у односу на територијална уступања, виде у практици решење овог питања само у принципу опције који даје становницима уступљене територије слободу да приме нови суверенитет или да остану под старим поданством. До сад смо видели разлоге којима су се противници теорије плебисцита служили како у порицању правног основа плебисцита тако и у његовој примени. Сада ћемо да изложимо аргументе којима присталице система плебисцита теже да га уздигну у тријумф и од њега учине принцип којим народи манифестују најизразитије своју вољу о својој судбини. Присталице теорије плебисцита наводе аргуменат, по коме се не може негирати право народу да сам одреди услове своје егзистенције. У једном случају где једна провинција мора, лосле једног дипломатског аран-

жемана или каквог несрећног рата, бити пласирана под туђу доминацију, треба консултовати становништво дотичне земље за његово мишљење о једном таквом важном питању. Тако се чини, веле они, крај каприцима једног суверена. Ако уопште усвојимо гледиште да се отаџбина не намеће индивидуи, онда се не може допустити распарчавање једне државе без пристанка главно заинтересованих. Зар једна таква солуција неби била нелогична и свирепа ? Боље је, дакле, предпоставити власт грађана произвољним решењима каквог конгреса него захтевима диктованим од освајача. Од модерних аутора цитираћемо Ћимбали-а, по коме је плебисцит потребан као средство за вечиту и универсалну одбрану независних народа и у исто време противу ропства и потиштености народа. Систем плебисцита треба да се наметне као света и неприкосновена догма новога међународног права: откуп подјармљених и потиштених народа. Ћимбали не оспорава да плебисцити као и свака друга људска институција представљају извесне незгоде; али то не би никада био довољан аргуменат да потисне плебисцит са правног поља и истисне га из међународне праксе. Ма колико незгода да има принцип плебисцита, он ипак остаје једно свето право народа и једино средство којим се најјасније манифестује воља народа. Свако зна да врло често, у брачном акту, пристанак лица која брак склапају, садржава вициозне елементе, који би се могли употребити за његово уништење. Зна се исто тако и за све велике грешке које се чине приликом политичких и административних избора. Па да ли је због тога и један цивилиста дошао на мисао да предложи уништење пристанка у брачном акту, или да ли је икоји уставотворац дошао на идеју да предложи укидање изборног система? Далеко, од тога да се плебисцит одбаци, он треба да представља једну институцију међунероднога права, јер, ма какав био начин схветања народности и ма каква била форма плебисцита, плебисцитарни систем увек вреди више него апсолутна негација њогове основаности. Најзад Матерн налази да плебисцит може да учини позитивних услуга само кад се странке у питању, изван сваке силе и насиља, сложе да фиксирају једну извесну пропорцију потребне већине зе доношење одлуке, и када се плебисцит употреби само у циљу констатовања ове већине. Матерн и његови следбеници одбацујући примедбе противу теорије плебисцита, по-