Branič

Страна 72

,Б Р А Н И Ч"

Број 4.

стављају просто питање: Да ли завојевање треба да буде неправедно и свирепо или пак да се изврши на један правилан и човечан начин? На овако постављено питање они одговарају: Треба усвојити начело да

Постојање деобе, као фактичко стање, може се, према § 242. грађ. пост., доказивати сведоцима и ако је вредност спорног објекта већа од 200 динара. Тужиоци Милан и Милутин представили су суду, да је њихов отац Никола умро 6. априла 1921. г., а оставио њих двојицу, од којих Милутина као правно неспособног заступа његов син Милосав, а сем љих двојице имао је и сина Стојана, који је за собом оставио сина Јована и удову Милинку, а умро пре оца им пок. Николе. Даље су навели да их је отац игделио још пре 25 год. и свакоме дао свој део, како њима, тако и њиховом брату пок. Стојану, односно његовим наследницима; а себи је пок. Никола задржао један незнатан део за уживање. Али чим им је отац умро, удова Милинка, њихова снаха, затражи образовање масе целокупне заоставштине пок. Николе и суд општински, приликом пописа упише у очеву заоставштину и њихово имање; па су молили да суд пресуди да је то имање, које тужиоци држе и уживају, њихова својина. Првостепени је суд усвојио захтеве тужилаца, али да се допуно закуну на околност „да спорне парцеле нису биле од времена њихове прве деобе са оцем им пок. Николом, никада у државини пок. Николе, већ да су те спорне парцеле на деоби, која је била пре 25 год., њима у део припале и да их они од тада имају у својој државини..." Но Апелациони Суд је поништио ову пресуду, са разлога: „Кад се у протоколу вештачења тврди да спорно имање вреди више од 200 дин., онда по § 242. грађ. пост. не може се доказивати сведоцима деоба овог имања, пошто Апетациони Суд налази да деоба није.материјална чињеница, већ правни посао, и како тужилачка страна за доказ својих навода употребљава само исказ сведока, то налгзи да по § 178. прађ. пост. тужилачка страна није своје право доказала. Решење неспор. дела судије и Апелационог Суда Бр. 593/22 тужилачкој страни не могу користити за доказ њених навода, јер је тим решењем тужилачка страна оглашена за

сваки уговор којим се врши промена територије, пошто је закључен од дотичних влада,. има да се подвргне ратификацији становништва. (Крај)..

слабију у праву од тужене стране, на ова. решења иду у прилог туженој страни. Али Касациони Суд у своме оделењу поништио је ову пресуду Апелационог Суда са разлога, што је Апелациони Суд у разлозима своје пресуде погрешно нашао, да се сведоцима деоба не може доказивати јер она није материјална чињеница, већ правни посао, те на основу такове поставке тужиоце одбио од тражења као неумесног и недоказаног. У конкретном случају оспорен је факат постојање деобе — дакле фактично стање, а никакав правни посао о извршеној деоби пре 25 год., и оно се према § 242. грађ. пост. може сведоцима доказивати и ако је предност спорног објекта већа од 200 дин. — Осим тога, суд је пропустио да цени и навод тужилачке стране, да право својине на спорно имање полаже и на основу државине истог преко 25 година, као своје и у своје име, које јој је отац био оделио, коју државину, као и деобу, хоће да утврђује сведоџбама сведока именованих и тужби, а којима се у смислу § 242. грађ. пост. државима као факат — фактично стање може доказивати сведоцима. — Београдски Апелациони Суд није усвојио ове примедбе Касационог Суда, већ је у смислу § 332. грађ. пост. дао ове своје противразлоге: Разлози којима се Апедациони Суд руководи при своме нахођењу да може остати при својој првашњој пресуди Бр. 8490, у колико се на исту односи 1. део примедба Касационог Суда Бр. 7074, у коме је реч о доказу по правном послу деобе, су следећи: По овом спору тужилачка страна тражи спорно имање, по својинском! основу, истичући да је право својине на исто стекла правним послом деобо. Тај правни посао деобе, као основ за прибављање својине, један је акт воље, о коме се може сачинити исправа исто тако као и у сваком другом правном послу, за прибављање својине предвиђеном у грађ. зак. и § 242. грађ. пост., као на пр. о куповини и продаји, зајму и т. д. — У погледу пак свих тих вољних аката, којима се стварају правно релевантне чињенице, ако је вредност истих:

СУДСКА И АДМИНИСТРАТИВНА ПРАКСА