Branič

Страна 78

.БРАНИЧ'

Број 4.

својој дужности наиђе на случај врло незгодан по његову савест. Случај савеста. — То је хипотеза коју Г. Брие излаже у свом послецњем делу. Он је умео отуда да извуче драмске ефекте са њему својственом вештином тако људском, а уједно племенитом, широком и узвишеном. То је хипотеза кад је клијенат признао адвокату своју кривичну одговорност и кад, међутим, околности саме ствари нагоне браниоца да пледира невиност. Кад се нађе тако између савести и свог професионалног позива, шта може да ради? Треба ли, из пажње према истини, да одбије и не пледира невиност? Али то би значило, једним индиректним начином, издати професионалну тајну? Треба ли само да врши своју дужност браниоца и доказује да његов клијенат није крив? Мећутим то би било од његове стране директно изневеравање истине. Кажимо одмах, срећом по адвоката, ова драмска и незгодна хипотеза појављује се сасвим ретко. Кривац који чува своју тајну, чува је готово увек, чак и према своме адвокату. Овај пак, кад се брине за своје достојанство, брижљиво се чува од сваке фамилијарнбсти која ће натерати његовог клијента на незгодне исповести. Он је бранилац и није му стало да изгледа саучесник. Његово понашање намеће клијенту поштовање и чини да се сачува извесна даљина. Он осећа да ће код свог адвоката наћи

1" Божидар-Божа М. Радојковић адвокат из Ћуприје Почетком прошлог месеца адвокатски ред имао је још један осетан губитак: изненада и брзо изгубио је једног од својих млађих и виђенијих чланова. Данас када су адвокатском реду преко потребни људи, који се са љубављу предају позиву и њиме одушевљавају, нестало је овог нашег младог и пуног идеача друга баш кад се његова делатност почеда осећати. Покојни Божидар рођен је у Ћуприји 1896. год. у кући угледне породице Милосава Ђ. Радојковића, трговца и дугогодишњег б. на-

тражену одану помоћ, али никако услужност. У осталом, чему то признање? Ако је решен већ да ћути, да ништа не каже иследном судији, зашто поверовати адвокату? Не предосећа ли да ће то шкодити убедљивој способности овога, кад га доводи у положај да пледира противно ономе што одговара правом стању ствари? Онај, који хоће одиста да сачува тајну, зна добро да се баш тиме слаби отпорна моћ, кад се коме поверава. Баш од првог признања најлакше је уздржати се. Кад једном пак преко усана пређе тајна, дотле љубоморно чувана, изгледа да је изгубила од своје вредности: сигурно је да неће дуго остати једина. Има дакле изгледа да признање учињено адвокату буде одмах спонтано праћено и признањем иследном судији и тиме се питање савести не поставља више. Међутим све бива: и код претпоставке да се постави, шта може адвокат да ради? Може рећи да не осећа више потребн-у душевну слободу да прими на себе, са свима својим способностима, одбрану која му је поверена и може се повући. Тако, неогрешивши се о своју дужност, чува дужно поштовање истини и отклања немир своје савести. Оптужени изабраће другог адвоката и, поучен искуством, неће поновити овом своје бескорисне исповести, С француског Д. Д. Бранковић, судија

родног посланика. Правни факултет завршио је у Паризу. Покојни Радојковић, још у почетку свога рада, схватио је сву тежину и узвишеност адвокатског позива и истински му се предавао. Такав је остао до последњег часа, уносећи поред солидности и стручне спреме и сву карактерност лепо васпитаног и образованог м^адог човека. Зато је његова смрт искрено ожаљена од свих друштвених редова у Ћуприји. Сахрањен је 6. пр. мес. уз велико учешће грађанства..У име пријатеља и другова са њим се опросгио г. Ерић, адвокаг. Трајан му помен међу нама. Д- д. Б.

НЕКРОЛОГ