Branič

3

Број 4,

„Б Р А Н И Ч"

Страна 77

бол узбуђују његово милосрђе и одлучују га да ствар прими, ма да није ни видео кривца који је у затвору. Злочин пак назире кроз сва оправдања која га пропраћају у његовим очима. „Онај сироти малишан, није рђав у ствари, већ само „слабић" који има сувише добро срце и допустио је да упадне у погрешку! Тај болесник није потпуно крив! То је несрећник кога је беда до тога довела ! Тај сироти човек носи терет страшног наслеђа! „Треба га сачувати од казне: вратити га нежности његових, који ће у будуће боље бдити над њим. Осуда би била по њега фатална и помогла би да оде на рђав пут!... Шта ти ја знам ? Наклоност проналази све аргументе да се извини злочин, ма да се по изгледу најмање могу извинити. Код иследног судије. — Треба видети први сусрет злочинца са својима да би се могло разумети превелико и уско сродство бола и чоЕечанске љубави у исто време постицане, погоршане, позлеђене, оживљене једна другом! Нема дана да мрачни ходници иследног судије нису место сличних призора. У горњим спратовима суда налазе се поређане, нумерисане све собе иследних судија. Једним двоструким ходником одржавају везу. Спољни ходник, одређен за пролаз публике, осветљен је бледом и нејасном светлошћу високих прозора; унутрашњи ходник, одвојен од првог једном преградом, готово сасвим мрачном, окренут је баш према собама судија где су доведени притвореници са лисицама на рукама, праћени стражарима, нарочитим степеницама. Док се оптужени налази ту, између својих стражара, на клупи у сенци унутрашњег ходника, очекујући да га иследни судија позове на испит, његова породица, на неколико метара од њега, одвојена преградом, преклиње адвоката да измоли одмах само неколико тренутака виђења, по изласку од иследног судије. Треба видети ове сироте жене, изломљене од бола, бледе од несанице, упалих образа, набораних од суза, црвених очију од дугог плакања, мучених нестрпљењем и често у борби са страховитим материјалним недаћама како очекују сатима, крај испитивања, ради ове незнатне минуте кад ћ_ им бити можда дозвољено да загрле онога који је предмет свих њихових мисли и у исто време узрок свих узбуђења и недаћа, кога воле више него икад и трпе ради њега ово мучење са свих страна! Кад се најзад врата отворе и кад судија одобри тражени састанак, треба видети дир-

љиво усхићење ових двају бића једног према другом, ово тихо и страсно грљење где се љубав и поруга, бол и опроштај стапају у једно, прекидани само јецајем и ридањем, док стражари, удаљени од ово двоје, посматрају равнодушно ову дирљиву слику. И затим кад је време одобреног састанка већ прошло, долази раздвајање ових бића које срце пара, јер чувари поново узимају к себи оног заробљеника и воде га у правцу мрачних степеница где заједно нестају, док ојађена жена угушује последњи јецај својом марамом, пре него што ће изићи на светлост. Ах! без сумње, има неопростивих злочина, кажњавање је са друштвеног гледишта по требно, али они који се нису никако приближили злочинцима не могу сумњати још и у све оно што код њих има од болне чо вечности и чисто жеље за откупом, које су одиста достојне да изазову дубоко, искрен милосрђе и тежњу за спасавање код оних 0 у које полажу своју последњу наду! У осталом, зашто се срдити на социјалну мисију адвоката, кад је сам закон њу предвидео и њено постојање уредио? Јер, најзад, исти је законик предвидео кажњавање, који је такође прописао и учинио адвокатску помоћ обавезном. Законодавац је дакле сматрао да је једна нераздвојна од друге и да је, социјално преко потребно, да се оптужби противстави одбрана. Баш из њиховог сукоба, заиста, баш из њихове двојне акције упућене у супротном смислу мора да изиђе правда. Једна и друга потребне су да би се успоставила равнотежа на теразијама Гнемизиним*). Адвокат, дакле, ту сарађује у границама својих атрибуција, у истој мери као и државни тужилац. Било би исто тако узалудно бунити се противу тежње каткад до крајности репресивне првога, као и противу тежње каткад сувише благе овог другог. Они су, и један и други, у својој улози, развијајући тезе диаметрално различите, за које би грдња била такође незгодна као и похвала. Немају они тај задатак да суде злочин, већ само да туже и бране злочинца. Зашто им пребацивати што ту дужност врше врло савесно? И ако се, случајно, деси да поротна одлука није никако онаква каква треба да буде, да ли је правично нападати оне који нису одређени да суде? Може се десити, међутим, да адвокат, у

*) Богиња правде.