Branič

Страна 86

„Б РА НИ Ч"

Број 5.

ид-ајаИ I опе игеМв, које зи Лопе1е па озпоу! 0 (1гес/ада јесјпо^ ^ес роз{ојесе§ гакопа, кој1 1)1 опе 1та1е Ла гаггаке п ројесНпозИта. Кп1епшт, којг је из1ау роз^аујо га гагНкоуапје оу:ћ уг§1а игесЈмђа јеб!е ро§1ауЈ1о и 1оте, <1а Н Јебпа игесјђа затоз(а!по ге^иНзе какуи та1' пји 1Н опа бато озГтагије 1 о/акзауа рптепи уес розтјесЈћ гакопа. 1Ј р1 акзј зе оуо ргауЦпо бћуаШо. Такау је рогес! 0б1аПћ б1исај ба иге(1ђот о роб1оупот гасЈи и Оггаупот 5ауе1и 1 иргаупјт бисјоујта. ИЈко пе тоге брогШ (1а је 1о јесЈпа игесЈђа „гас1ј рптепе гакопа" 1 ако јта зрес1ј. гак. оу1абсепје. С1. 47. 2ак. о Оггау. 5ауе1и 1 иргаушт зисктта ргор1бије „с1а се бе ђПге ос1гес1ђе о роб1ирки 1 ог§аш2ааЈ1 ђћ бис!оуа игес1Ш игесЈђот" 1о пГје П1б1а <Јги§о пе§о рптепа §огпје§а хакопа и с1е1а1]Чта. 1б1о 1ако пЈко пе тоге брогШ, с1а оуа игес1ђа с1о1а21 и гесЗ ас1тЈП1б1га1ЈупЈћ игебађа. Као б!о бе ујс П 12 оуо^а б1исаја, и ргакб1 зе рокага1о, с1а 1 игесЈђе па обпоуј гакопбко^ ОУ1а§сепја то§и ђШ пе бато ргаупе уес 1 иргаупе, 1 сЗа бе ргоИупоб!

„игес1ађа га рг1тепи гакопа" 1 „ошћ па обпоу1 гакопббко^ оу1абсепја" пе баз!ој1 зато и 1оте, с1а би опе ргуе ас1т1Шб1га11упо§ а оуе с1ги§е ргаупо§ кагак1ега, па кгаји кгајеуа гаујбј ос1 1о§а, какуа бе ргаупа та1епја Пт игес1ђате ге^иНбе. Ргета буети оуоте како Јг^ЈесЈа, 11б1ауот бе шје ћ!е1а ође1е2Ш гагНка 12тес1и ошћ ргујћ 1 оујћ с1ги§јћ игес1аћа, као с1а ђј опе ргуе ђПе иргаупе а оуе с1ги§е ргаупе, уес бе 1а гагНка ћ1е1а бато ође1е2Ш б оћгЈгот па 1о, <1а И зе јеАпот игеМот „ге§иПби оЛпобЈ" 1. ј. с1а Н бе игесЈђот батоб1а1по б1уага јесЈап ргауп ргорјб, Ш бе па ргоНу игес!ђа 12 (јаје гасИ рптепе јес!по§ уес роб1ојесе§ гакопа. 2а1о бе га оуе ргуе иге<3ђе, којјта бе батоб1а1по ге^иНби осЗпоб1 1гаг1 јоз I пагосНо гакопзко о~о1азсепје, с1ок бе га опе с1ш§е 1о пе 1га21, аП рос! јебпот орб1от гегегуот и батот 1Јб1ауи Јг1огепот, с1а 1Јгес1ђе пе бтеји ргоИугесШ роб1ојес1т гакошта. Као ргауш ргор1б1 ба тапјот ргаупот бпа§от, игесјђе тогаји б1ајаН иуек рос1 бакопот.

КРАЂА И ЊЕНЕ ВРСТЕ ПО ОПШТЕМ КАЗНЕНОМ ЗАКОНИКУ ВИТОР Д. КРСТИЋ КМЕТ - ПРАВНИК БЕОГРАДСКЕ ОПШТИНЕ

I. Крађа, по својој правној природи, деликат је против имовине и имовног поретка. Римљанима припада заслуга, што су дали правни појам крађе. Римско право правило је разлику између „1иг1ит шат1еб1ит и 1иг1ит пес таш1еб1ит". Под „!иг1ит тапИебШт" сматрана је крађа, у којој је крадљивац ухваћен на делу и њу је закон од XII таблица кажњавао смрћу. Иначе, у старом римском праву крађа је сматрана као приватан деликат. За време преторства крађа се кажњавала новчано, а за време царства неке су врсте крађе кажњаване као „сптта ех!гаогсНпапа". За време Јустијаново зависило је од тужиоца хоће ли подићи тужбу за крађу или не. Римско схватање да је крађа приватан деликат јавља се и у осталих народа. То исто видимо и код Срба. Сва кривична дела, која се данас сматрају као кажњива, Срби су у прво време сматрали као грађанску свар, као „с1еНс1а рпуа1а". Није се тада сматрало, да су извршењем кривичнога дела угрожени, поред приватнога интереса, и ингереси јавни, државни. У то време, као што видимо, и код Срба није се знало за јавну природу

кривичнога права. Из споменика се види да је злочин у то прво време сматран као приватна ствар. У најраније време, док су Срби били још у својој старој постојбини, а и доцније у новој, док је српска држава била слаба, она се није интересовала извршењем кривичних дела. У то су се време повређени или његова родбина обично разрачунавали са учиниоцем кривичнога дела осветом (остатака освете има код нас још код Црногораца и Арнаута). Доцније, јачањем, држава се интересује извршеним злочином, али, опет, злочин сматра као ствар приватну, као ствар повређеног и окривљеног. Једино, што је држава за себе задржавала право новчане казне, која је, како изгледа, донесена у фискалном интересу. Ни за време краљева није се још знало за јавну природу кривичнога права. То се види из тога, што је најтеже кривично дело убиство сматрано као ствар родбине убијеног и убице, а држава је примењивала, узгред, казну новчану, глобу, која се плаћала краљу или држави а звала се „вражда"." „Вражда" је износила 500 перпера. Убиство је овако схватано и за време краља Милутина. Крађа је и у ово време приватан деликат.