Branič
9*
Број 5.
,.Б Р А Н И Ч'
Страна 91
ших привредних кругова једним чланом Финансијског Закона укинута нагода, свакако живело се у уверењу, да се питање нагоде никада неће потрзати. У оваквом уверењу могли су живети само они, који су у нагоди оличавали све зло, заједно са онда меродавним факторима, који их укидањем нагода у томе и помогоше. Савремени догађаји, мислим, да су довољан доказ њиховог погрешног закључка. * Напредак народне привреде у зависности је од кредита. Кредит је њено мерило. Сигурност коју кредит ужива у друштву, регулише његов развој, тј. у коликој је мери зајмодавац у ту сигурност уверен, у толико ће се, реципрочно, кредит развијати. Отуда, и са сличних разлога, законодавци су предвидели читав низ мера ради осигурања кредита. Крајња од тих мера јесте: стечај. Позната је чињеница, да се са стечајним дужницима од вајкада поступало врло строго. Претпостављало се да : 1аШШ зип! {гаисШогез; <Зесоск>г ег§о {гаис!а{ог. С тога је и разумљиво, што је у почетку стецишна процедура била уперена против личности дужникове. Казне су биле сувише строге. Па и Црква, за време своје моћи, стигла је да се и овим питањем позабави. Посланица папе Пија V. од 3. новембра 1570. год. предвиђала је смртну казну за лажне банкроте. Временом, објект стецишне процецуре постаје дужникова имовина. Но одмах се увидело, да и кад је у питању имовина, а не више личност дужникова, ипак треба чинити извесну разлику. И онда, као и данас, постојали су поштени али малерозни, и непоштени дужници. За ове друге, строгост стецишне процедуре остаје као неопходно потребни; за прве тражи се извесно олакшање. У тој цељи уводи се, поред осталог, институција Шегае ^шп^шппа1ез, путем којих је владалац поштеном и савесном дужнику продужавао рок плаћања за пет година. За овим, а слично поменутој институцији, уводи се 1е11гез сје герИ, а нешто касније институција одлагаља нлаћања (1е зиг313 (Зе раустеп!). Доцније, под утицајем нових прилика, на ублажавању последица стечаја ишло се даље. Дошло се на идеју, да се у току самог стечаја покуша равнање, изведено на принципу: гаајог рагз 1гаћј{ асЗ зе тшогет. Но и на овоме, гредећи жељеном циљу, није се смело стати. Један од главних разлога је тај, што је поравнање у стечају претпостављало отворен стечај, а то је опет значило сручавање на дужника свих моралних и материјалних
гегоба, што се коси у основи са циљем коме се тежило. С друге стране ова институција практично је готово неизводљиба, јер је тешко било испунити све услове, које закон тражи за правну важност таквог принудног равнања. Дуго је тражен погодан начин за остварење постављеног циља. док се најзад није дошло на идеју: дати могућност савесном и по штеном дужнику — а тиме јавно учинити разлику између таквог и несавесног и непоштеног дужника — да са својим повериоцима покуша равнање у осуству стечаја. Та идеја, тај начин отстрањивања стечаја и регулисања положаја несретних дужника, позната нам је под именом нагода или принудно равнање ван стечаја. Појава идеје о нагоди означава један моменат од капиталне важности у реформи Стецишног Законодавства. 1 Омогућити поштеном, савесном али малерозном дужнику, да се ван стечаја са својим повериоцима изравна, — одговара духу времена, правди и правици. Настаје доба реформе стецишног законодавства. Готово свуда уводи се нагода. Данас, изузев неколико земаља, институција принудног равнања ван стечаја позната је свима законодавцима. У основи сама идеја обрађена је свуда на исти начин. У појединостима, има извесних нијанси, по којима и постоје четири система ванстечајне нагоде. ❖ Једним чланом Финансијског Закона проширен је закон о принудном равнању на целу нашу Краљевину, важећи и примењиван раније само на једном делу исте. Хрватско законодавство, одакле је нагода и проширена, добила је ту институцију из аусријског, одн. угарског законодавства у времену пада Карловачке Штедионице. У првој примени проширеног закона, писац ових редака, учествовао је као члан стецишног одбора Београдског ТрговачкогСуда. Том приликом осетиле су се многе мане и и празнине овога закона. којејебила само у стању да привремено ублажи и прикрије сама идеја остварена кроз нови закон. И док се Суд готово са напрезањем трудио да у пот-
Ј ) Интересантно је забележити, да је идеју о ванстечајном равнању прва кроз закон спровео наш законодавац иоловином минулог столећа у закону о судском поступку у грађанским парницама од 1853. год. Овај детаљ остао је готово незапажен од наших правних аутора, те се није ни чудити, што сви страни правни аутори величају белгиског законодавца што је, веле, први узаконио идеју о ванстечајном равнању законом од 1883. год. — дакле пуних тридесет година после нашег законодавца