Branič

Број 1.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 9

Још нешто о уредбама по Видовданском Уставу — Д-р Данило Данић, секретар Касационог Суда —

Видовданским Уставом призната је управној власти изреком уредбодавна моћ. По чл. 94. устава, управна власт може издавати уредбе потребне за примену закона, као и уредбе са законском снагом на основи законског овлашћења, које се издају за сваки посебан случај, а којима се, реч је о овим последњим, „уређују односи". Управну власт, по чл. 47. устава, врши Краљ преко одговорних министара у гранидама устава, из чега се следствено мора закључити, да све уредбе према овоме уставном пропису издаје Краљ као шеф управне власти. Али у пракси то није тако схваћено. У пракси има уредаба које издаје Краљ, затим, има уредаба које издају ресорни министри, као врховни шефови свога ресора. Има напослетку уредаба које издаје Министарски Савет; ове врсте уредбе носе у већини случајева назив решења. Устав на неколико места спомиње т. зв. „Краљевске уредбе" (на пр. кад је реч о подели земље на области. У уставу се каже, ако Народна Скупштина у року остављеном јој уставом, не донесе закон о подели земље на области, подела ће се извршити „Краљевском Уредбом", која се може само законодавним путем мењати чл. 135. у.; по чл. 119. у. формирање војних јединица у законом предвиђеном обиму, прописује Краљ уредбом на преллог министра војске и морнарице. Исто тако по чл. 114 у., ако је Народна Скупштина распуштена пре но што реши државни буџет, буџет истекле године продужује се указом за четири месеца). Краљевске Уредбе не предвиђа само устав, већ се оне помињу и у појединим законима. Н. пр. у закону о Државном Савету и управ. судовима, у чл. 47. је речено, да ће се ближе одредбе о унутрашњем уређењу Државног Савета и управних судова, о њима потребном персоналу, о поступку и о награди адвокатима, прописати Краљевом уредбом на предлог Министра Правде, и др. Могло би се на први поглед закључити, да је уставотворац одн. законодавац хтео нарочито нагласити, да уредбе које се у појединим случајевима називају „Краљевским", морају бити издате од стране Краља као шефа управне власти, док остале уредбе за које није ништа нарочито речено, могу али не морају бити издане од стране Краљеве, него их могу издавати и поједини минисгри као шефови својих односних ресора. Ове тако зв. „краљевске уредбе" по нашем мишљењу не треба сматрати као нарочиту врсту уредаба, које би биле од веће важности од осталих уредаба.

И за те уредбе вреди начело постављено у чл. 94. устава, јер уредбе ма ко их издавао, не могу самим тим измениги свој правни карактер. Оне остају оно што су, уредбе, па било да оне долазе од стране Краља или којих других органа управне власти. За појам уредаба по Видовданском Уставу ово је ирелевантно. Оно што је главно овом приликом утврдити Јесте то, да је издавање уредаба по нашем позитивном праву остављено управној власти, и тиме су оне обележене : као надлежност управне функције. Као акта која долазе у надлежност управне функције, уредбе по нашем позитивном праву, као правни прописи имају подређену важност. По чл. 94. у., уредбе не смеју противречити уставу или закону ради чије су примене издате. Оне исто тако не могу бити у супротности са законским овлашћењем на основу кога су прописане. По истом уставном пропису, Народна Скупштина, може уредбе издате на основу законског овлашћења, резолуцијом ставити ван снаге делимице или у целини. Напослетку, овај пропис устава наређује, да се уредбе морају обнародовати и у њима мора бити сваки пут означен закон на основу кога се издају. Овим је постављено уставно начело, да су уредбе такви правни прописи који се морају оснивати на законима. Као санкција овоме начелу, установљена је законодавна контрола над уредбама, помоћу које се уредбе могу сасвим укинути једном простом скупштинском резолуцијом. Порет ове контроле постоји и судска контрола уредаба. Судови су овлашћени да примењују само оне уредбе које се оснивају на законима, одн. које не противрече законима. По чл. 109. судови не стоје ни под каквом влашћу већ суде по законима. Овим уставним прописима хтела се дати примарна вредност само оним правним прописима који су издани од законодавних органа, законима. Али то не значи да судови не суде и по уредбама. Таква једна буквална интерпретација, била би несумњиво погрешна. Оно што се тиме хтело рећи јесте само то, да судови у сукобу између закона и уредбе, морају дати првенствену важност законима. Према томе, судови суде и по уредбама, али само са том резервом, да имају за дужносг пре но што приступе примени уредаба, испитати њихову законитост. Из овога излази, да судови не могу да цене материјалну уставност закона, али могу и морају да цене законитост уредбе, како са формалне тако и са материјалне стране.