Branič

Број 3

„Б Р А Н И Ч"

Страна 47

оригинал не покаже — § 453. гр.с. п.; теонда мора да се нареди редован поступак. 3) Тужени може да истакне и да докаже; а) да је осудно решење донето од ненадлежног суда подразумевајући ту надлежност како апсолутну тако и релативну § 49. гр. суд. пост. б) поднесе доказе, да је дуг, по коме је донето осудно решење, пре доношења истог исплатио потпуно или од честн; в) поднесе доказе, по којима и тужитељ њему исто тако чисто и јасно дугује, да би имало места пребијању дуга за дуг § 903. гр. зак. и г) поднесе доказе, да рок обвези, по којој је кратко осуђен, није дошао - § 110. гр. с. п. 4) Кад тужени изјави, да не признаје за истиниту исправу по којој је кратко осуђен § 459 гр. с. п. Осим ових Д-р Аранђеловић (в. Правне расправе стр. 101.-103.) уноси и случајеве, 5) Ако је тражење тужиочево застарило; 6) Ако би тражење тужиочево било законом забрањено § 99. гр. с. п. и: 7) Ако тужени истакне ехсер!ш ш {исПсаЈе и ехсерјло 1Шз репсЈеп^з § 109. и 110. гр. с. п. Закон је најпосле побројао случајеве у којима је искључен кратак поступак § 452. гр. суд. пост. И г. Аранђеловић мисли да кад год ту жени истакне коју одбрану побројану у наведеним законским прописима Суд мора да одреди рочиште и на основу саслушања тужитеља и пледирања на рочишту, да своју одлуку донесе. И ми делимо ово мишљење, Пошто се по кратком поступку тужба не доставља туженом на одговор те ни одговор и одбрана туженога — не може се тужиоцу на примедбу по закону друкчије ставити него одређивањем рочишта, на коме обе стране пледирају и суд извиђа туженикову одбрану. Само се сад истиче као важно питање, кад суд наређује задржање осудног решења од извршења, да ли пошто на рочишту изврши извиђење или пре тога. Као и у осталим питањима тако и у овоме наша је литература врло сиромашна, те се у овом тштању мора прибећи тумачењу законских прописа. За случајеве из § 453. и 459. гр. с. п. закон је јасан. У случајевима § 455. гр. с. п. г. Аранђеловић (пр. расправе стр. 102. у примедби) усваја гледиште да у тим случајевима треба прво задржати решење од извршења, пошто је подношењем исправа и доказа у смислу тога прописа, вера у тужитељево тражење поколебана, те је и престао разлог за кратак поступак. Закон је оставио рок у коме тужени може тражити задржање осудног решења од извршења. По § 454. који говори о јавним

исправама и меницама које се у овом случају уподобљавају јавним исправама § 451. гр. с. п. у писму којим суд шаље извршној власти осудно решење за туженога Суд јој наређује, дарешење изврши у року од 8—20 дана а по меницама у року од 3 дана, од кад извршна власт преда решење туженоме, али како тужени по § 456. гр. с. п. има право на одбрану, онда се у том писму налаже власти да она решење изврши у року за других 8—-20 дана односно 3 дана, ако се оптужени за време првог рока не одбрани. Извршна власт, предајући решење туженоме, саопштава му, а то стоји и у самом решењу, да у року који му је остављен по предаји решења, има да код Суда поднесе доказе, који би га одбранили од дуга за који је осуђен §§ 455. и 456. гр. с. п. јер ће власт у противном за други толико исто дуг рок решење изврш 1ти из имовине туженога, ако не положи власти досуђену суму решењем, да би се од дуга ослободио. По приватним исправама, кад се изрече решење, суд не узима на себе дужност да пише извршној власти за извршење, већ у решењу ставља. да ће тужени, ако се у останљеном року од 8 — 15 дана неоправда, бити дужан да плати тужиоцу досуђену суму. Суд оглашава решење за извршно, чим протекне рок остављен туженоме за одбрану, и тужилац га сам подноси извршној власти на извршење. И по јавним и по приватним исправама рок од 8—20 дана и од 8 — 15 дана односно 3 дана за менице, рачуна се од дана кад је тужени примио осудно решење. Нас овде интересује одбрана туженога, тј. докле он има права да се брани од тужбе и доказује предвиђене законске одбране и у случају успеха докле може спречавати извршење осудног решења. Рок за ту радњу предвиђен је у § 455., 452., 456. и 459. гр. с. п. јер се из текста у поменутим прописима „у течају овог рока" или „у остављеном року", види да је тај рок предвиђен у § 454. и 457. гр, с. п. Настаје питање, каква је природа овог рока и какве су правне последице пропуштања истог. И ранија и данашња судска пракса сматра да је овај рок законски и преклузиван и да пропуштање његово повлачи за собом не само г}Гбитак права на процесноправну радњу већ и губитак права на саму одбрану. Она сматра, да после рока ако би тужени могао да докаже своју одбрану, која би искључивала право тужиочево, да би он ту одбрану могао да истиче у спору који би против тужиоца засновао за накнаду штете. Међутим Андра Ђорђевић у „Систему