Branič

Број 5

,Б Р А Н И Ч"

Страна 87

ће га одбити од овог тражења као зздоцнелог решењем или ће у том погледу одбацити његово тражење против кога има места жалби по принципу израженсм у § 322. гр. с. п. Али одмах по издавању овог решења или по извршности истог, суд ће наредити редован поступак на основу тога, што је тужени у акту тражења задржања извршног поступка оспорио тужиочево тражење на основу кога је донето осудно решење. На овај начин извршни се поступак продужава а редован парнични поступак настаје одређивањем рочишга и пледирањем странака. Из овога могу да наступе у главном два судска закључка, или суд задовољава туженикову одбрану или задовољава тужиочево тражење. У првом случају суд доноси пресуду којом тужиоца одбија од тражења у целости или делимице, а у другом случају доноси пресуду којом досуђује тужиоцу по тужби цело тражење или део истог; али у оба случаја има у пресуди да констатује, да се истом замењује раније донето осудно решење. Кад оваква пресуда постане извршном, суд не узима на себе никакву иницијативу за спречавање даљег извршног поступка, већ сам тужени подноси ту пресуду извршној власти и спречава даљи извршни поступак примајући као што рекссмо ситуацију, која у том времену буде у поступку. Ако би говорили даље о свему каква та ситуација у разним случајевима може бити и какве последице она за туженог има, далеко би нас одвело, а то у осталом и није циљ ове расправе. Ако би у редовном поступку пресуда била донета на штету туженога, онда би он по тој пресуди имао да плати тужиоцу и трошкове изазване обављаљем редовног поступка. Има случајева, кад је суд по дужности позван да обустави кратак поступак и нареди редован. Ти су случајеви у првом реду они побројани у § 452. гр. с. п., а затим случајеви кад тужени истакне такав приговор на шта је суд позван по дужности да пази. То су, кад је приговор због апсолутне ненадлежности и због законом забрањеног уговора. Кад је суд по § 49. гр. с. п. по дужности позван да пази на апсолутну ненадлежност и да тужбу у свако доба парнице одбаци, онда и при кратком поступку мора на то пазити. И кад тужени ма и после остављеног рока истакне ово, суд нема права да одбије тужиоцу наложену процесну радњу, већ је дужан да пре свега ово извиди и на случај да се утврди та ненадлежност, да нареди задржање извршног поступка, па по том да тужиочеву тужбу одбаци по наведеном пропису. Даље, кад је у § 99. гр. с. п. стављено у

дужност суду, да по званичној дужности одбија тужбу којом је тражено што законом забрањено — § 539. гр. з. онда и у кратком поступку, кад је суд донео осудно решење, па тужени истакне овај приговор ма и после рока предвиђеног за тражење задржања извршног поступка, суд по дужности има овај навод да извиди и поступи као и у случају истакнуте апсолутне ненадкежности. Ако би се и у овим случајевим усвојило гледиште оних који овај рок сматрају преклузивним, дошло би се до апсурдних решења. Истакнути ириговор релативне надлежности после рока не би био ни од каквог утицаја у корист туженога, кад је по последњем ставу § 49. гр. с. п. тужени дужан да истакне релативну надлежност у одговору који треба да поднесе у остављеном року, па је несумњиво дужан да је истакне у акту тражења задржања који буде поднео у остављеном рску, јер пропуштањем рока изгубио је право не само на процесну радњу већ и на овај приговор, али не по принципима у кратком поступку већ по принципима у § 49. грађ. суд. пост. Ако би се стало на гледиште преклузије овог рока, онда, да ли би се савестан тужени могао користити поновљањем спора. На ово питање се мора одговорити негативно. Понављању спора код кратког поступка нема места. Цела гл. XV. која говори о понављању односи се искључиво на парнице. У свима прописима говори се о парници. Па и сама ова глава дошла је у Закон на крају парничног поступка, а после ње заузели су место специјални поступци: код избраног суда и кратки поступак. Најпосле кратки поступак и не представља неки нарочити парнични поступак. Напротив то и није парнички поступак, јер одлука донета по истом и није резултат тужбе, одговора, пледирања и извиђања, већ резултат расматрања тужбе и исправе у њој поднете, при чему жива реч парничара није се чула, што је нарочита одлика парничног поступка — § 159. гр. с. п. У кратком поступку осудно решење доноси се на основу исправе. Ту се претпоставља, да је обвеза туженога толико јасна, да нема разлога да се он успротиви судској одлуци, којом му се налаже да плати оно, на шта се је у исправи онако јасно и чисто обвезао. Дакле тај поступак не представља никакав парнични поступак и не може се за разлику од редовног парничног поступка назвати изузетним али кратким парничним поступком. Не може у ово унети забуну то, што је законодавац у § 426. гр. с. п. предвидео да се поновљење може тражити и кад је спор окончан решењем, јер та реч у овом про-