Branič

Број 6 и 7

,в р л н И ч"

Страна 119

уговор о есконту и интересу, како се обично сматра. Ово зато што на њој не фунгирају две уговорне стране, већ само она која се по њој обавезује. Есконтна листа у исто време није ни облигација, ако је као што у пракси обично бива (— и што пракса једино и тражи —) само потписана од обавезних лида, а није њином руком и попуњена. Једино на случај да се есконтни бланкет попуни руком кога потписника, — онда би једано у том случају есконтна листа по грзђанском судском поступку могла иредстављати облигацију за тога потписника, а ово зато : што се из тако попуњених места у бланкету есконтне листе могу видети сви елементи обавезе онога који је листу попуњавао. У овом случају мора се узети за основ обавеза дуговање интераса на меничну суму. Ну трговачки обичај сматра: да сама својина меничног писмена и есконтне листе,

која прати менично писмено, јесу довољан доказ да је ималац оба писмена једна уговорна страна (поверилац), а потписник на листи да је један (— често само један од више њих —) од обавезних дужника који престављају другу уговорну страну. Дакле постојање есконтне листе са меницом претпосгавка је за постојање усменог уговора о већем уговореном интересу, или другим речима: есконтна листа јесте доказ за постојање усменог уговора о већем уговореном интересу, или другим речима: есконтна листа јесте доказ за постојање друкчијег (већег или мањег) интереса но што је законски интерес 6°/ 0 . Према томе она се у пракси погрешно узима за сам тај уговор. Из овога што смо изложили излази : да са гледишта формалнога права — стриктно тумачећи — есконтна листа само потписана, а другом руком попуњена јесте само полудоказ за потписника (једног или више њих). (Свршиће се)

Једно погрешно мишљење о § 172. Кривичног Судског поступка. — Јов. Б. Мијушковић, судски писар —

Овај законски пропис налази се у глави петнајестој нашег кривичног судског поступка у којој се говори : „О решењу оће ли се оптужени под суд ставити, и оће ли се из слободе или из притвора бранити". У овој глави расправљају се, дакле, ова главна питања: а) да ли има места да се оптужено лице стави под суд, па ако има, б) да ли ће се такво лице из слободе или из притвора бранити; в) поред тога, у овој глави, и ако то није изрично истакнуто у наслову, расправља се још и то, када ће суд лицу, које је већ решењем суда стављено под суд и у притвор, допустити да се на јемство пусти, те да се брани из слободе. Можда је законодавац у речима „и оће ли се из слободе или из притвора бранити", мислио и на овај случај. Но, то је за нас овде од споредног значаја, јер главно питање које нас овде искључиво интересује јесте прави смисао § 172. кривичног судског поступка. Стога ћемо се у овом чланку и позабавити само тим питањем. Пошто иследна — полицијска власт доврши ислеђење и у смислу § 158 кривичног судског поступка преда кривца суду, онда је суд позват, ако претходно нађе да постоје „изискивања" предвиђена у § 161. кривичног судског поступка да реши: „да је надлежан, да има места да се оптужени под суд стави; исто тако решиће оће ли се оптужени из

притвора или из слободе бранити" (§ 164. кривичног судског поступка). Када ће суд решити да се неко лице из притвора брани предвиђено је у §§ 170. и 171. кривичног судског поступка у којима се каже, да „лице, које је обвињено 1 ) за преступ бесчастећи, браниће се редовно из притвора" (§ 170. ал. прва К. С. П.); тако исто, и „они који су због злочинства обвињени 1 ), редовно ће се из притвора бранити" (§ 171. 2 ) Крив. Суд. Пост.). Но, суд оваквим лицима, за која је решио да се ставе у притвор, на тражење може допустити, на јемство, да се из слободе бране, — наравно, под условима предвиђеним у овим наведеним закон. прописима. Дакле, према томе §§ 170. и 171. Крив. Суд. Пост. садрже у себи и једно и друго. На име садрже одредбе: када ће суд решити и у којим случајима да се извесно лице,

!) Овде је законодавац ногрешно употребоо изразе: „обвињени" и „обввшено". Наш крив. суд. поступак нема израђене терминологије за лице против кога се води истрага. Обвињеним се зове лице за време претходне истраге. Од момента подизања тужбе од стране иследне власти обвињени се тада назива оптужени. В. о томе олширније код Г. Бг. Божидара Марковића, уџбеник српског кривичног поступка, Београд, 1926., стр. 163.; као и чланак Г. Ог. Душана М Суботића: „О закључењу полицијског ислеђења, стављању оптуженог пред суд и судском дослеђењу", оштампан у „Полицији", св. бр. 21. и 22. за 1921. год., страна 1062. 2 ) У првој реченици овога параграфа.