Branič

Стоана 138

„Б Р А Н И Ч"

Број 6 и 7

између заједница нису се бирала средства, па је могло бити потајног и мучког међусобног убијања. Приликом извршења крвне освете пазило се донекле на сразмеру: око за око, зуб за зуб, али је ипак повређени гледао да његова освета буде мало јача од извршеног кривичног дела. Најинтересантнија глава је у овој књизи о узроцима крвне освете. Као најважнији су етнички узроци. Писац црта карактере ових горштака, који су бистри, оштроумни, искрени и необично частољубиви. Полажу много на своје „ја". Највећа им је светиња: образ, част и углед како њихов, тако и њихове породице. За Црногорце каже да су национални фанатици и сањари, дочим су Арбанаси били далеко од заједничког рада и националног живота, па су увек живели својим прастарим нецивилизованим племенским животом, који је био противан народном и државном јединству. Поред тих више мање лепих особина писац износи као узроке крвне освете: сујету, самовољу, лични ћеф појединаца и сујеверје које и дан данас постоји код простог народа, даље завидљивост, међусобну мржњу и кавгаџиство. Са одличним познавањем писац износи социјалне узроке. Прво патријархално уређење породице и традицноналну потчињеност жене према мужу која је мало одвише истакнута, као неки Ш8 уИае песЈз, уређење у коме се одгајао витешки дух и чувао углед и част породице. Жена је имала донекле потчињену улогу, али је зато уживала потпуну заштиту мушкараца. Напад на женину ч&ст сматрао се као најтежа увреда и повод за извршење крвне освете. Друштвена политичка организација у Црној Гори и код северних Арбанаса детаљно је обрађена, са разлога што је писац истакао умесно, да колективни основ крвне освете лежи у племенској организацији и осећању племенске солидарности. Та политичка организација сачувала је племенски карактер и данас код Арбанаса, док се у Црној Гори сасвим изгубио те се племена сматрају као једна етничка целина, а немају никакав политички карактер. Не могу се сложити с писцем да у Црној Гори, до пре неколико деценија није било ни помена о каквсм правном поретку, пошто није било власти, која би га одржавала. Правни поредак зш §епепз, постојао је у Црној Гори и пре два века. Прво владике (донекле и гувернадури) имали су поред духовне и световну, како цивилну тако и војну власт. Истина постојао је известан антагонизам између носиоца централне власти и племенских главара, али су ипак

владике, нарочито владика Раде, нешто милом а нешто силом крчиле пут све већем јачању централне власти. Ту су власт кнежеви Данило и Никола били толико ојачали, да су могли угушити сваки устанак, који је имао сепаратистички карактер. Тако су се Црногорци подпуно привикли на живот у једној већој државној заједници, и већ у првим деценијама владавине Кнеза Николе, Црна Гора има правноуређење једне Државе и ако не потпуно модерне у данашњем духу. У осталом то уређење, одговарало је тадашњем уређењу Србије за време Милоша и Михаилз. Као врховни орган, који је допуњавао тадашњу централну политичку организацију, био је Сенат Црногорски и Брдски, који је имао како управну, тако и судску, па донекле и законодавну власт. Тај се Сенат, доцније кад се политичко уређење усавршило и образована поједина Министарства за време владе Кнеза Николе рашчланио у Велики Суд и Државни Савет, одвајајући јасно на тај начин судску власт од извршне. Кад се говори о узроцима крвне освете, вредно је напоменути, да је нетачно мишљење, према коме је културна заосталост један од узрока за вршење крвне освете. Корзика свакако долази у напредне крајеве, па ипак се крвна освета тамо сачувала до најновијег доба. Црва Гора и по броју и квалитету своје интелигенције, по материјалној и духовној култури свога народа, не заостаје ни мало за осталим деловима нашег племена, па ипак је у Црној Гори ио скора било крвне освете. — У књизи су јасно и несумњиво изнети узроци крвне освете, који немају директне везе са културним ниво-ом оних крајева, у којима крвна освета још постоји или је постојала. Да завршим. Ово дело о коме се најповољније изразила наша и страна критика, обрађено је са ванредном савесношћу и познавањем материјала. Просто је невероватно, да се о Једном правном институту могло написати једно такво научно дело и прикупити толики огромни материјал, који већим делом ни до данас није нигде објављен. Као што је г. проф. Перић од неколико §§ из грађ. закона о задругама и задружним односима створио читав систем задружног права и рекао последњу реч о овом систему у нашој правној науци, тако се може рећи и за писца ове књиге, да је дао последњу реч о крвној освети код Северних Арбанаса и Црногораца. Не само по својој правној научној вредности, него по социолишким и етничким студијама ово дело далеко надмашује све што је у нашој литератури о крвној освети до данас написано,