Branič

Број 1—9

„Б Р А Н И Ч"

Страна 3

неповредна, а она неће имати војску*). Папска Држава се неће мешати у међудржавне сукобе, нити узимати каквога учешћа у њима, сем ако се Папи повери посредничка улога да завађене државе мири. Али ће, за разлику од осталих сићушних државица, Папска Држава имати врло развијене дрпломатске везе, и поред оних које је до сада имала по гарантноме закону од 1871., имаће те везе и са Италнјом. Папа ће акредитовати свога нунција код италијанске владе у Риму, а Италија ће акредитовати свога амбасадора код Папе. Да ли ће Папа у будуће вршити грађанску јурисдикцију преко нарочитога суда не зна се још, али се из Латранскога уговора види да се он одриче вршења кривичнога судства и да то вршење уступа италијанским судовима. Папа се обавезује да окривљена лица, која пребегну на његову територију, изда италијанским властима. Оригинална је црта Папске Државе да у њој пеће бити приватне својине. Папска Држава ће имати своје држављане, али држављанство се неће стицати рођењем већ једино на основу сталнога борављења на теригорији. Папско поданство ће стицати сви они који се налазе на служби у Ватикану, и губиће га кад та служба престане. Питање држављанства ће бити доста заплетено и изазваће вероватно потребу нарочитих споразума са појединим државама. Али

У пркос швајцарскога закона који Швајцарцима забрањује да служе у војскама страних држава, Швајцарци ће моћи дакле остати у Папиној гарди, пошто то није војска у оном смислу како је закон замишља.

на основу садашњих чињеница можемо предвидети двоструко држављанство, пошто ће поједини кардинали и други који долазе на рад у Папске канцеларије добијати, не губећи своје дотадашње држављанство, и Папско држављанство. Папа ће моћи ковати свој новац ако хоће. А извесно ће имати своју пошту, телеграф, телефон и држаће под својом влашћу један крак италијанских железница. У будуће ћемо имати путне исправе Папске државе, а конкордати неће више бити. само по облику већ у пуноме смислу међународни уговори. На име компензације за изгубљене територије и за раније одузета имања црквеним установама, Италија има да положи Папској Столици 750 милиона лира у готовом и поврх тога једну милијарду у обвезницама 5% к оје ће гласити на доносиоца. Поред те накнаде, Папска Столица стиче у Италији — што до сада није имала — право наименовања, епископа, право на реформисање црквенога законодавства, право да мења програме за учење веронауке по средњим школама, да се црквеном браку признају грађанско-правне последице, и признање правне личности разним конгрегацијама. Према свему што смо изложили, и очекујући да се у самој пракси детаљније обележи статут и организација града Ватикана, можемо закључити да се налазимо пред једном новом правном творевином, изазваном фактичним потребама, пред једном државом али државом 8Ш ^епепз. Нарочити циљ коме ће та држава служити објашњава и њену необичну организацију, и њено необично становништво.

О протесту менице — Л. Таубер —

У „Браничу" већ је штампан један документован чланак г. Д-р В. Митровића, који је дао општу карактеристику нашег новог меничног закона. Али тај закон, који је тек 19. децембра 1929. год. почео да се примењује, садржи више одредаба, које уносе знатне промене у постојећу праксу, базирану на србијанском Трговачком Законику, а које заслужују нарочито проучавање. Између њих хтео бих да скренем пажњу читаоца „Бранича" на правила меничног про теста. Нови закон у своме већем делу репродукује Хашки Реглман из 1912. год. а тиме приближује наше менично законодавство будућем „ паневропском " праву. Али он садржи и низ параграфа, којих нема у Реглману Ј е Р је исти сматрао за целисходно да

у погледу тих одредаба остави одрешене руке појединим државама потписницама Хашке Конвенције. Између питања, која треба да реше домаћи законодавци, налази се и питање протеста менице, јер о њему нема директне одредбе у Реглману. Напротив, § 76. Реглмана и § 96. нашег Меничног Закона полазе од предпоставке да ће поједине државе имати различите законе у погледу „облика и рокова протеста" те регулишу евентуални сукоб закона у овој области. Правила србијанског Трговачког Закона о протесту менице врло су оскудна § 149. одређује надлежност трговачког и првостепеног суда, а где истог нема — среске полицијске власти за протест меница. Пракса (Одл. О. С. Кас. Суда од 3. јануара 1911. год. Бр. 14630) овоме је додала и надлежност