Branič
3
Број 1—9
„Б Р А Н И Ч"
Страна 17
Ако би се ти против-разлози заснивали на тач. 4. чл. 16. Зак. о Устројству Касационог Суда, важи напред наведено, јер је овај законски пропис укинут напред цитираним чл. 43. зак. о пороти који је такође донет после Закона о Устројству на 27 го дина, па као доцнији закон укида ранији. Онда остаје да првостепени суд давање противразлога може једино заснивати не на кривичном поступку и Закону о Устројству Касационог Суда већ на закону о пороти, који то овлашћење изрично даје само кад је у питању примена материјалног закона — чл. 39. зак. о пороти која спада у искључиву надлежност државних судија, а ови у против-разлозима могу заступати само тај део свога рада. Као што смо напред напоменули, давањем против-разлога од стране нижег суда у ствари се заснива једна врста — да се тако изразимо — спора између једног нижег и једног вишег државног суда. Тај спор између два државна суда може да реши само неко трећи и то опет државни суд у својству Опште Седнице Касационог Суда, чије се одлуке такође заснивају на теорији законских доказа, на којој морају бити засноване и оне две одлуке судова који се споре. О. С. К. С. која решава по теорији законских доказа не може одлучивати чији су разлози тачнији: да ли поротног суда засновани на теорији слободног уверења или државног суда на теорији законских доказа. Као што смо напоменули, да ли постоји означено кривично дело и да ли је оптужени крив, разлоге за то једино може дати порота — државне судије и поротници заједнички — а никако само државне судије било у облику својих против-разлога било у форми Опште Седнице. Кад државни суд као нижи не може да решава ни о постојању извесних кривичних дела већ то мора да чини порота, онда се још мање може изазивати у томе смислу одлука Опште Седнице као државног суда некаквим против-разлозима опет државног суда као првостепеног, Кад се има у виду да је одлука О. С: К. С. обавезна за нижи суд, онда је јасно да би у свима таквим случајевима Општа Седница Касационог Суда прејудицирала цео поступак и пороту и као једино надлежну учинила илузорном за даље поротско извиђање и суђење о делу и кривици, присвојивши на тај начин њене битне атрибуте и надлежност. Поступајући овако О. С. К. С. одузима пороти њено суверено право да понова решава о делу и кривици. Под предпоставком да би било одређено ново ислеђење и нов претрес према наређењу чл. 38. зак. о пороти
ипак би поротни суд био дужан усвајајући ове обавезне примедбе О. С. К. С. да противно своме уверењу огласи оног за кривог или некривог, само зато што га је за таквог огласила О. С. К. С. Јасно је да оваквим тумачењем закона о пороти Општа Седница не чини никакву разлику између наређења законодавчевог у чл. 38. и оног у чл. 39. зак. о пороти. Оваквим тумачењем О. С. К. С. просто негира пропис чл. 38. зак. о пороти и ми не видимо у којим би случајевима њему било примене под предпоставком да Првостепени суд на сваку одлуку оделења Касационог Суда изречене у смислу чл. 38. зак. о пороти даје своје против-разлоге. У ствари значило би, да је свака одлука поротног суда поништена од стране оделења К. С. не по чл. 38. већ по чл. 39. Другим речима значи, да је оделење К. С. у свима случајевима нашло, да је повређен само материјални закон, те онда не видимо разлога зашто је законодавац у чл. 38. наредио да мора бити нов претрес. Да резонујемо и даље видимо да ли би против-разлоге могао давати цео поротни суд? По тач. 4. чл. 16. Зак. о Устр. Касационог Суда, Општа Седница решаваће предмете у којима нижи суд не би усвојио примедбе оделења К. С. Исто ово речено је и у § 279. крив. суд. пост. Под предпоставком да чл. 43. није укинуо ове законске одредбе, ситуација би била оваква: Кад оделење К. С. примедбама уништи само одлуку државног суда по чл. 39. онда је државна суд шај нижи суд у смислу горњих прописа и он може давати противразлоге. Кад оделења К. С. примедбама уништи цео закључак по чл. 38. зак. о пороти онда ј епоротни суд тај нижи суд из чл. 16. Закона о Устројству Касационог Суда. Он као специјалан суд ад хок не може давати против-разлоге, а и кад би могао они не могу бити дискутовани са државним судом, који решава по теорији законских доказа. У осталом ни по закону о пороти поротни суд није овлашћен да даје противразлоге, јер над њим не постоји никаква инстанција која би поротски решавала. Поротни суд као такав после доношења своје одлуке не постоји, па следствено и никакву функцију не може вршити, док се поново не би састао. Као последњи разлог нека послужи и ово. Чију и какву одлуку има да расматра О. С. К. С. Ако је то одлука поротног суда, она не постоји, јер је дефинитивно уништена од стране оделења К. С.