Branič

Број 1—9

,Б Р А Н И Ч"

Страна 51

поступе. После неколико дана Управа је примила одговоре од свих организација, из којих се види, да су све оне следовале нашем примеру, а по неке су чак, више пута узастопце слале телеграме и то како председнику Законодавног Одбора, тако и појединим члановима. Почетком маја 1928. год. почео је интензивнији рад на доношењу закона, јер су чланови Секције Законодавног Одбора, одређени за адвокагски закон, почели да држе уредније седнице. Ова је ситуација искоришћена у два правца: прво, да се потпомаже то стање за одржавање што чешћих седница, и друго, да се понове захтеви Управе за уношење извесних нових одредаба у закон и за избацивање појединих тачака из пројекта — све у корист доношења, што бољег закона. Тако је, преко г. Савка Дуканца, члана Законодавног Одбора, који је био љубазан да дође на седницу Управе од 14. маја пр. год. истакнута, поред осталога, наша жеља да се допуни § 119., који говори о пискарачима и да се у закону унесе одредба о сигнатури. И ако са овим тражењем нисмо потпуно успели, ипак постигло се то, да закон буде убрзо усвојен у Секцији и да § 119. бар остане у предложеној редакцији. Јула месеца почео је претрес закона у Законодазном Одбору, и можемо рећи да је са претресом ишло веома брзо, све док се није дошло на § 119. Тада је, као што је свима присутнима познато, настала таква опозиција и то од стране посланика из Владине већине, да је једно време изгледало, да ће и сам закон доћи у питању. Најзад су учињени извесни уступци, огорченим противницима овога §, а достојним брапиоцима реда људи, противу којих се тај § градио, те је тако августа месеца закон примљен и у Законодавном Одбору. Да овај сукоб око § 119. није изазвао скидање са дневнога реда закон о адвокатима има се највише захвалити г.г. Љуб. В. Стефановићу и Павлу Тодоровићу, адв., који су, као присутни у Београду, поред наших колега из Законодавног Одбора, највише утицали, да се одустане од ове намере, која би, несумњнво, била од фаталног значаја. Али и ако изгласан од Секције и Законодавног Одбора, пројект је био још увек далеко од тога, да постане закон. Под утисцима наше недаће од 1927. год., када је исто тако закон прошао кроз Секцију и Законодавни Одбор, па потом нестао заједно са Народном Скупштином, која је тада била распуштена, ми смо сада још више стрепили и чинило се, да нам тек сада престоји главни рад око доношења овога закона, па се тако

и наставило у овоме послу, сматрајући рад око доношења адвокатског закона, као један од најважнијих и најинтересантнијих послова наше сопствене канцеларије. И као што адвокат у данашње време прати у стопу свој предмет, попут мајке која бди над својим дететом које је тек проходало, тако су сви чланови Управе имајући један изгласан закон у Секцији и Одбору свакодневно одилазили у Скупштину, код чланова владе и њене већине, ургирајући, да се закон што пре упути Пленуму, стави на дневни ред и потом изгласа. Најзад 17. октобра 1928. год. Скупштина је усвојила закон о адвокатима. Радост је била велика али лица су се морала уозбиљити, јер посао није још био готов. Требало је упутити закон Државној штампарији, ради штампања потребног броја примерака за потпис Кр. Владе и ради подношења на потпис Њ. В. Краљу. И ако је у Државној штампарији посао био пренагомилан, убрзо је и та тешкоћа савладана, и 29. новембра 1928. год. наш закон је био санкционисан. Последњи § 128. наређује: Закон овај ступа у живот од дана када га Краљ потпише, а обавезну снагу добија три месеца по обнародовању у „Службеним Новинама". Због тога рока акција Управе још није могла престаги и њени чланови су сматрали да имају право на мањи одмор тек 19. децембра 1928. год., када су „Службене Новине" обнародовале овај закон. — Овај одмор су чланови убрзо сами себи ускратили, јер је требало приступити изради пројекта Правилника за извршење закона о адвокатима, у смислу § 127. закона. На крају овога прегледа свога рада, Управа сматра да јој је слободно да изјави да се осећа веома срећна и поносна што је дочекала да дугогодишње дело, започето још пре више четрдесет година од наших најстаријих колега, буде крунисано успехом у току њене Управе. 2.) Општи поглед на закон о адвокатима од 29. новембра 1928. год., с обзиром на закон од 1865, год. и на један предратни пројекат. Закон о адвокатима од 1865. год., који је још само постојао у ретким издањима Државне штампарије, као да није ни егзистирао, јер од целога закона који у истини није бројао више од 70 параграфа, могао се у јавности прочитати и једино приметити његов § 3., који се монотоно понављао приликом постављања извесног кандидата за јавног правозаступника. — А изгледа да је и тај, једино употребљавани параграф о§р?в-- /&>■•%