Branič

Страна 52

,Б Р А Н И Ч"

Број 1—9

закона, могао изостати, јер су се адвокати више постављали по једној утврђеној и одређеној пракси, него ли на бази тога законског прописа. Цео адвокатски ред, а са њиме и судови и лица, која у јавном саобраћају долазе у додир са адвокатима, сматрали су, да адвокатски закон у опште не постоји и чекали су да се од многобројних пројеката усвоји један, који ће адвокатима, као чуварима и браниоцима закона пружити законску заштиту и организовати њихов рад на легалној основи. Више година радило се на разним пројектима закона о адвокатима док није 1901. год. усвојен један нацрт закона о адвокатима у Краљевини Србији, који је у основи био врло добар и доста модеран, чак и за данашње прилике. Овај нацрт је израдила стручна комисија при Министарству Правде, али изгледа, да није никада прекорачио праг Скупштинских врата. Тек после рата, да ли због веће агилности чланова Управе нашег Удружења или услед боље среће, адвокати успевају да пројекаг свога закона дотуре и у Скупштину, али ово су већ други пројекти рађени после рата. ГТројекат од 1901. год. у погледу начела савременог законодавства стајао је далеко иза данашњег закона „о адвокатима. Једино је у погледу одбране нашега реда од недостојне конкуренције пискарача био оштрији од данашњег, јер је у чл. 8. тадањег пројекта било прописано: „Ко без декрета Министра Правде ради адвокатске послове, или другога усмено или писмено заступа пред судовима, казниће се са 100 до 500 дин. у корист државне касе, а у поновљеном случају поред новчане казне и затвором до тридесет дана", у ком погледу данашњи закон, као што ћемо доцније изнети, прилично одступа. Пре него што пређемо на преглед овог закона, сматрамо за потребно да нагласимо, да ћемо у даљем излагању изнети само његове главне одредбе, које треба овај извештај, као први по изгласаном закону, да региструје, а да се нећемо ни у колико упуштати у оцену његових одредаба и у критику појединих прописа, зашто би увек било места, јер савршенство не постоји ни у законима, као ни ма где у људској творевини. Закон од 29. новембра 1928. год. — Аутономија адвокатског реда. — По § 49. закона, адвокатски сталеж је независан. Надзор над адвокатима уписаним у именик адвоката врши у првом реду Адвокатска Комора, а тек ако Комора не би испуњавала своје законске дужности наступа право Министра

Правде да предузме интервенцију, но с тим да се Комора може на Министрову одлуку жалити Државном Савету. — Ова жалба има суспензивно дејство, ако је поднета у року од пет дана. Представник целокупног реда адвоката на подручју једног Апелационог Суда је Адвокатских Комора. Адвокатска Комора је престављена у својој Скупштини која се састаје у октобру месецу сваке године у редован сазив, а текуће послове обавља преко одбора, изабраног тајним гласањем са мандатом за три године. Скупштина сама одређује број чланова одбора, али он не може бити мањи од двадесет. За суђење о кривицама адвоката предвиђено је ДисциплинскоВеће из реда адвоката. За расматрање одлуке Дисциплинског Већа надлежан је Касациони Суд који за ове случајеве образује посебно тело под називом Адвокатско Дисциплинско Веће код Касационог Суда. Касациони Суд по овим предметима суди заједно са адвокатским судијама у Већу састављеном од председника или његовог заменика и четири члана. Поједина Већа саставља за сваки случај председник Касационог Суда тако, да половину судија узме од судија Касационог Суда, а половину од адвокатских судија. Најзад учешће адвоката приликом полагања адвокатског испита регулисано је у § 13., по коме испитни одбор представљају председник Апелационог Суда и четири члана од којих двојица морају бити адвокати. И ове чланове бира скупштина Адвокатске Коморе и то на тај начин, што предлаже Министру Правде осам кандидата од којих Министар утврђује двојицу. — Никакав услов осим звања адвоката, није предвиђен за право избора у чланство Комисије за полагање адвокатског испита. Слободно уговарање награде. — По § 27. закона, адвокат је овлашћен да уговара награду за свој труд, но не сме поверену му ствар ни целу ни један део нрекупити. За ваљаност погодбе потребна је писмена исправа. Врста писмене исправе није предвиђена. Поред овога, предвиђено је у предидућем параграфу да ће Министар Правде, по саслушању Адвокатских Комора и Апелационих Судова, одредити правилником висину награде за оне послове, који по својој једноставности и природи допуштају просечну цену. — Овако одређена награда примењиваће се, ако награда у напред није уговорена. У случају спора, поред надлежности редовних судова установљена је и компентенција Одбора Адвокатске Коморе, али само