Branič
Врој 1—9
,Б ј> А Н И Ч"
Сграна 65
ском влашћу и да за отпуштање испод очинске власти греба воља детета, да из родигељске куће изађе и отпочне за себе одвојено раДити; или воља очева, да такво пунолетно дете испод родитељске власти ослободи. После пунолетства, дете ће остати под очинском влашћу, кад то отад тражи а исто није у могућности да се само о себи брине, услед телесних и душевних слабости — § 151. грађ. зак. и то тек на основу судске одлуке; дакле задржавање очинске власти не може бити тренутно, већ само судском констатацијом, јер по § 126. грађ. зак, отад је дужан малолетну децу своју у сваком случају заступати, а смисао родитељске власти изражава се баш у томе заступању малолетне деце, која још нису кадра, да сама штите своје интересе а кад деца постану пунолетна, отпада то старање родитељско за децу, те би било противно наређењу § 150. грађ. зак., друкчије га разумети. „Ако се девојка малолетна уда и њен такође м&лолетни муж још за време малолетства умре, она остаје под родитељском власти свога свекра — § 153. грађ. зак. У овом случају пак, нити је утврђено, да је муж удове П. био малолетан, нити да је она била малолегна у времену његове смрти а она пак и не признаје да живи на имању свога свекра, те ни у ком случају не може се овим начином доказати, да је она под очинском влашћу свога свекра — тужиоца Т. „Касациони Суд наводи, да се има претпоставити, да је супруг тужене у тренутку своје смрти био под очинском влашћу тужиоца као свога оца зато, што је био с њим у заједници, па макар да је био и пунолетан, па да је зато тужена П., која дели породични статус свога супруга, остајући и даље у заједници са тужиоцем, самим тим остала и даље под његовом очинском влашћу, а ову претпоставку, називајући је законском, базира на томе, што тужена П. не пориче, да је у тренутку смрти пок. Р. била његова супруга и да су били у заједници са тужиоцем. Законска претпоставка је предвиђена законом, те за законску претпоставку треба изричан законски пропис — § 179. грађ. суд. пост А овде се не може претпоставити, да је снаја — тужена Г1. дошла под очинску власт свога свекра — тужиоца Т., кад она нигде није признала, да је после смрти свога мужа, била у заједници са својим свекром — тужиоцем Т. и да је живела на његовом имању и у његовој кући, нити је то у току спора ма чиме утврђено, како то узима Касациони Суд. На против, тужена П. наводи, да је одмах после смрти њенога мужа Р. образована маса над његовом имовином и да она живи на том имању а у кући
своје деце, те према таквом стању ствари, тужилац Т. није ни могао да тражи, да се тужена П. — његова снаха — отпусти испод његове очинске власти, јер није доказао, да се је она налазила под очинском влашћу а да се неко може отпустити испод очинске власти, треба прво да докаже очинску власт". Касациони Суд у Општој Седници, од 7.-XII-1928. одлуком Бр. 14.206., усвојио је примедбе свога III оделења а речене противразлоге одбацио. Саопштио Т. и За постојање дела утаје из § 229. казн. зак. потребно је, поред осталог, да се утврди да је утајач имао намеру, да утајену ствар противзаконо себи присвоји. Првостепени Суд за град Београд нашао је, да у радњи оптуженог И., што је од приватног тужиоца Р. на дан 7. августа 1926. г. примио на чување један коверат са 14.430. — дин., па када је приватни тужилац сутрадан дошао по новац, оптужени му саопштио, да му је коверат украђен, стоји дело утаје из § 229. казн. зак., казнимо по § 231. истог зак., па га за то дело и казнио са два месеца затвора. Ову пре суду одобрио је и Апелациони Суд пресудом својом Бр. 2463. од 12-1У-1927. год. По жалби браниоца опгуженог, Касациони Суд примедбама свога I оделења од 22-Х-1928. г. Бр. 12143. поништио је поменуту пресуду Апелационог Суда са следећих разлога: „Погрешио је Апелациони Суд, заједно са Првостепеним, кад је нашао, да у радњи оптуженог И. што, примивши од приватног тужиоца један коверат са 14430. — дин., по тврђењу самог приватног тужиоца, на чување а на његов захтев, да му тај коверат са новцем врати, није то урадио, наводећи да му је тај коверат украђен — стоји, дело утаје из § 229. казн. зак. Овакво нахођење и Апелационог и Првостепеног Суда је погрешно према досадањем стању истраге зато, што је за појам овог кривичног дела из § 229. казн. зак. потребно, поред осталога, да се утврди, да је утајач имао намеру да утајену ствар противзаконо себи присвоји, што у овом конкретном случају ни један ни други суд није ни покушао да изложи чиме је то утврђено. Само признање оптуженога, да коверат са новцем није вратио приватном тужиоцу, не може се узети као довољан елеменат за постојање дела утаје из § 229. казн. зак., ако оскудева намера присвајања без накнаде. Осим тога, суд није ценио одбрану оптуженог, да му је предати коверат украђен, како он вели, вероватно од стране кафе-кувара С., који је по
9