Branič

Страна 66

,В Р А Н И Ч"

Број 1—9

тврђењу и самог приватног тужиоца, био присутан предаји новца а по тврђењу оптуженога нестао из Београда." Београдски Апелациони Суд није усвојио предње примедбе Касационог Суда, већ је дао следеће противразлоге: „За појам дела утаје из § 229. казн. зак., тражи се да ко туђу покретну ствар, која му је дата на чување за извесно време, на штету сопственика намерно отуђи или упропасти". Међутим, чињеним ислеђењем утврђено је, да је опт. И., 7. августа 1926. г. примио од приватног тужиоца Р, један коверат са 14.430. — дин. на чување и када му је сопственик овог коверта, приватни тужилац, сутрадан потражио коверат, у коме је био новац, он је изјавио, да је исти нестао. Приступајући правној оцени инкриминисане радње оптуженог, Апелациони Суд налази: да у даном случају стоје сви елементи дела утаје из § 229. казн. зак., јер је оптужени примио од приватногтужиоца један предмет од вредности, коверат са новцем са налогом да му чува и кад потражи да му врати. Сем тога, из тога баш факта, што је оптужени примио коверат са новцем на чување па на захтев приватног тужиоца није хтео да га врати, већ се после тога изговарао, да му је исти украђен, обелодањује се његова намера, да коверат задржи и новац употреби на своју корист. Као што се види, у даном случају су се стекли сви основи за дело утаје, па и сама намера, која је такође битан елеменат за постојање истог дела, како је већ то горе назначено. Суд је ценио и одбрану оптуженога, да му је коверат украђен од стране кафе-кувара С. и по истој, као ничим неутврђеној и непоткрепљеној, није могао поклонити вере. У осталом, и да му се је десио тај случај, о коме је реч, оптужени је требао исти одмах да пријави надлежној власти да поведе истрагу и даље по закону поступи. Кад то није учинио, онда значи, да је сама његова одбрана неистинита и да не одговара правом стању ствари; као и да је то само један просг навод, који је у одбрану своју употребио, једино у тој намери, да би се ослободио кривичне одговорности за ово дело." Општа Седница Касационог Суда од 1. јануара 1922. г. Бр. 15617/928. усвојила је поменуте примедбе I оделења а речене противразлоге Апелационог Суда одбациле. Саопштио Т. И. Општински суд није надлежан за издавање уверења о постојању задружног односа али је, у смислу чл. 97. тач. 4. закона оопштинама, надлежан, да издаје уверења

о сродству, заједници имања и заједничном животу, као елементима задруге. М. П. као пуномоћник М., Н. и Ђ. представио је суду, да су извршним решењем неспорних дела судије његови властодавци упућени на редовну грађанску парницу, противу П., удове пок. Д., да докажу, да су до смрти пок. Д. бкли у задружном стању са њим и то у имању његовом, које се налази на месту званом „Б . . . ." Покојни Д. био је рођени брат његових властодаваца а четврти њихов брат У. погинуо је за време рата 1914. год. и они су сва петорица живели заједно и једнако у задрузи до смрти пок. Д. и уживали поменуто имање. Како удова П. не признаје његовим властодавцима, да су живели у задрузи са својим братом, пок. Д., то је тужио суду удову П. и молио суд, да пресуди, да су његови властодавци М., Н. и Ђ. до смрти пок. Д., били у задружном стању са њим и то у поменутом имању на месту званом „Б . . .." За доказ својих навода, тужилац је поднео уверење суда општине града Београда, из кога се види, да су његови властодавци живели у задрузи и заједници до смрти брата или пок. Д., који је умро 1917. год. и да су исто тако живели у задрузи и заједници и са њиним оцем пок. К., који је умро 1910. год. У исто време поднео је и уверење исте општине, из кога се види да је брат његових властодаваца пок. У. био у задрузи са пок. Д. све до своје смрти, т. ј. до 1914. год. и да се тај њихов задружни однос распростирао, како на непокретно имање, тако и на радњу и циглану, која је вођена на име пок. Д. Првостепени Суд за град Београд нашао је, да поднета уверења суда општине града Београда нису издата онако, како прописује тач. 4. чл. 97. закона о општинама, јер нису донешена у договору са одбором и како тужиоци нису поднели никакве доказе о сродству, што је битно за задругу по § 507. грађ. зак., то је пресудом својом одбио тужиоце од тражења, као неумесног и недоказаног. Ову пресуду одобрио је и Београдски Апелациони Суд пресудом својом Бр. 3322, од 3. маја 1928. г., са допуном разлога, да општински суд није дужан да издаје уверење о задружном односу, те према томе задружни однос поднетим уверењима општине Београдске нити чим цругим у овом спору, није доказан. По жалби тужилачке стране, Касациони Суд примедбама свога II оделења, од 14. септембра 1928. г. бр. 9677, поништио је поменуту пресуду Апелационог Суда са следећих разлога: „И ако је Апелациони Суд допунио раз-