Branič

Број 1—9

,Б Р А Н И Ч"

Страна 67

логе пресуде првостепеног суда за град Београд бр. 35780, ипак је пропустио, да у разлозима своје пресуде наведе, да је неправилно нахођење првостепеног суда, да уверења општинског суда, која је поднела тужилачка страна, не одговарају закону по томе, што нису донета у договору са одбором у смислу тач. 4. чл. 97. закона о општинама, — кад се из самих уверења види, да су издата на основу прибављених доказа и одлука општинског суда под истим нумерама а по захтеву тужилаца М., Н. и Ђ., што је довољно, у смислу другог става тач. 4. чл. 97. зак. о општинама, јер таква уверења издаје сам општински суд, без договора са одбором а по I ставу тач. 4. истог прописа, у договору са одбором издаје таква уверења само онда, ако то захтевају поједине власти, што овде није случај. Осим тога, и ако општински суд, како то правилно налази Апелациони Суд, није надлежан за издавање уверења о задружном стању, јер је то правно питање, ипак је он, у смислу тач. 4. чл. 97. закона о општинама надлежан за издавање уверења о сродству, заједници имовине и заједничком животу својих становника, те је према томе, Апелациони Суд требао да узме у оцену саму садржину поднетих уверења, па ако нађе, да су истима доказани поједини елементи задруге — задружног односа међу парничарима, —• онда да сам утврди: да ли у овом случају постоји задруга или не, а то суд није учинио". Београдски Апелациони Суд није могао усвојити ове примедбе, у колико се односе на дату оцену Апелационог Суда о поднетим уверењима, као доказима о постојању задруге, већ је писмом свога II оделења Бр. 6964. од 28.-1Х-1928. дао следеће противразлоге: „Касациони Суд, осврћући се на оцену Апелационог Суда по томе питању, у другом делу својих примедаба налази: да је општински суд, и ако према правилној оцени Апелационог Суда није надлежан за издавање уверења о задружном односу, ипак надлежан у смислу тач. 4. чл. 97. закона о општинама, да издаје сведочанства о сродству, заједници имовине и заједничком животу својих становника. Не усвајајући ово гледиште Касационог Суда, Београдски Апелациони Суд налази: да је наређењем у тач. 4 чл. 97. закона о општинама таксативно набројано, о којим чињеницама општински суд може издавати сведочанства. У поменутој тачки наведеног члана спомиње се само сродство, владање и имовно стање становника дотичне општине, и ништа више. Дакле, према изричном наређењу тога члана, општински суд надлежан је за издавање једино уверења о сродству, владању и имовном

стању а није овлашћен још да издаје сведочанства о заједници имовине, односно живота својих грађана. Заједница живота и заједница имања различите су чињенице од оних првих, за које је општински суд овлашћен да издаје сведочанства,- 1 иа се с тога не може ни тумачењем дати општинском суду она власт, коју по закону нема. Овлашћење општинског суда, да може издавати уверења о имовном стању својих становника има се разумети тако, да је општински суд властан на основу прибављених доказа констатовати само имовно стање својих грађана, а не да је општинском суду дато право још и да издаје сведочанства о томе: у каквом се правном односу налазе више лица, која се према једном имању појављују као интересовани, т.ј. да ли им је имовина заједничка и да ли је заједнички уживају или сваки посебно." Касациони Суд у својој Општој Седници од 17. октобра 1928 г. под Бр. 11.700., усвојио је поменуте примедбе свога II оделења а речене противразлоге Апелационог Суда одбацио. Саопштио Т. И. Да би могао бити предмет административног спора уиравни акт мора бити и коначан. По чл. 18. закона о Државном Савету и управним судовима „појединац, коме је право или непосредни лични интерес заснован на закону повређен незаконитим актом управне властр, има право жалбе само на једну вишу управну власт. Против одлуке те управне власти може поднети тужбу само управном суду. Ако је та упразна власт Министар, тужба се подноси Државном Савету." — Из овога законског прописа произлази да управни акт ма које управне власти не може бити предмет административног спора, већ да то мора бити акт више управне власти донет по жалби, дакле акт другостепене управне власти. Изузетно првостепена решења Министара, у смислу чл. 17. закона, дају места тужби Државном Савету а тако исто, по чл. 32. уредбе о пословном реду у Државном Савету и управним судовима, акта виших самоуправних власти управном суду. Али питање је да ли сваки управни акт другостепене власти, остављајући на страну као јасне случајеве из чл. 19. закона у којиматужба није допуштена, може бити предмет административног спора. Наиме, виша управна власт по изјављеној жалби може одобрити, преиначити или поништити решење ниже управне власти. С тога, а да би се расправило постављено питање, потребно је испитати какво је дејство побројаних решења више управне