Branič

Број 1-=*-9

„б Р А М И Ч'

Страна 81

општину упутио на грађанску парницу за накнаду штете. Београдски Апеладиони Суд у III одељењу пресудом од 10. октобра 1928. год. Бр. 6221. одобрио је пресуду првостепеног суда. Касациони Суд у 1 одељењу 2. фебр. 1929. год. Бр. 13616/28. поништио је пресуду Апелационог Суда са разлога: „Погрешио је Суд, кад је нашао, да у радњи оптужених, што су из општинске касе учинили издатак који није био предвиђен у општинском буџету за 1923. год. нити одобрен од стране општинског одбора, стоји дело из § 122. у в. § 132. крив. зак. Ово с тога, што забраном оваквог поступка у чл. 134. зак. о општинама законодавац није мислио, да исти инкриминише, јер се из самог овог прописа види, да су истим довољно одређене и последице овако неовлашћене радње: обавезом учионица да накнаде штету причињену својим поступком. Појам злоупотребе из овог прописа није кривично правни појам, и суд је погрешио, кад је то тако узео изједначујучи га са појмом дела из § 122 крив. зак." Прописом § 471. тач. 4. закона о грађанском судском поступку штити се својина а не уживање непокретног имања. Драга је у тужби противу Живана поднетој Петровачком Првостепеном Суду представила, да је 30. децембра 192... године закључила уговор о куповини и продаји спорног непокретног имања са туженим за 6.000 дин. и новце примила а купцу издала признаницу. Како је она земљоделац и њој као таквој осим продатог имања остаје за уживање само 72.50 ара, то нема довољно земље по § 471. грађ. суд. пост., па је зато тражила да се уговор раскине а она њему да врати куповну цену у 6.000 дин. Тужени је оспорио право тужил>и на раскинуће уговора пошто она није мушка глава и њој закон не штити минимум имања. На рочишту је понудио тужиљи, да јој до смрти или преудаје уступи продато имање на уживање. Првостепени Суд је по том нашао: Да је признањем парничара доказан уговор о купопродаји спорног имања. Уверењем суда и одбора општине Кашеловске утврђено је да тужитељка Драга са продатим имањем тужиоцу Живану и имањем које јој је остало има свега 3 дана орања и 364 квадр. метра, односно да сем продатог имања има још један дан орања и 1500 кв. метара земље на уживање што по § 471. грађ. суд. пост. није довољно, а уверењем општин. суда доказано је и то, да је тужиља Драга

земљоделка, те се и на њу простире заштита из § 471. грађ. суд. пост. Како је поменутим уговором о продаји и куповини тужитељка своје имање продала туженом тако да јој није остало за уживање онолико земље, колико земљоделцу штити од отуђења § 471. грађ. суд. пост., то се по овом пропису овај уговор има и раскинути, јер је исти пропис јавно-правног карактера. Понуда туженога Живана, да тужиљи уступи цело спорно имање на уживање до њене смрти или преудаје без вредности је, баш кад би се парничари на ово и сложили, јер као што је напред речено, они не могу својом вољом мењати садржину императивног прописа § 471. грађ. суд. пост. Приговор туженога, да тужитељка осим продатог имања и оног што јој остаје има имања и у другој општини, без вредности је, пошто о томе, нема доказа, а и сама тужиља наводи, да је имала права да наследи трећину имања од свог брата, али да се је истог наслеђа одрекла у корист своје сестре. Са наведених разлога Првостепени Петровачки Суд пресудом својом од 29. марта 1928. год. Бр. 5941. пресудио је, да се поменути уговор о куповини и продаји непокретног имања раскине. Београдски Апелациони Суд у свом првом оделењу пресудом својом од 8. септембра 1928. год. Бр. 6383. одобрио је пресуду Првостепеног Суда. Касациони Суд у II оделењу примедбама од 9. фебруара 1929. год. Бр. 13937. — поништио је пресуду Апелационог Суда са ових разлога: „Кад је тужени Живан на рочишту од 9. јуна 1927. год. (в. белешку бр. 12603) пристао да продато имање уступи тужиљи Драги на уживање до њене смрти — онда је суд погрешно нашао, да би се том понудом мењала садржина прописа § 471. грађ. суд. поступка, који је императиван, односно да би том понудом било окрњено благодејање из тач. 4. а. § 471. грађ. суд. пост., јер смисао и дух овога законског прописа је, да се датим благодејањем сачува земљорадничка породица од немаштине респ. циљ је спречавања осиромашења сељана заштитом минимума потребе за живот, а не и заштита саме својине као такве, па кад тужени Живан уступа тужиљи Драги све спорно имање на уживање до њене смрти и тиме јој обезбеђује егзистенцију законог минимума, онда је суд требао да донесе своју одлуку с обзиром на ограничење представљено у понуди тужене стране". Београдски Апелациони Суд није усвојио ове примедбе већ је 2. марта 1929. г. Бр. 1650. дао ове противразлоге:

11