Branič

Страна 82

„В Р А Н И Ч*

Врој 1—9

„Битна садржина правног института наглавице како је он статуиран прописом § 471. тач. 4. а. грађ. суд. пост. и правилом Министарства Правде од 4. II. 1874. год. бр. 354. (донетог на основу наведених зак. од 24. XII. 1873. год.) по мишљењу Апелационог Суда је норма којом се баш својина земљоделчева узима у заштиту а не само уживање наведене имовине. Ово своје гледиште Апелациони Суд заснива не само на изричитим прописима одговарајућег закона н закон. правила (§471. тач. 4. одељ. IV, V и VI и тач. 10., 11. и 12. правила) и употребљених израза којима су изречени и по којима одређени минимум свог земљишног поседа не може земљоделац „ни продати ни задужити ни ма којим начином отуђити" чији смисао не може подлежати сумњи, већ то своје нахођење Апелациони Суд заснива и на разлозима следећим: Право наглавице донео је српски законодавац у циљу да заштити егзистенцију земљоделца (малих поседника) који чине гро држављана а на тај корак навеле су зако нодавца прилике проистекле из живота обновљене Србије услед којих су се старе задруге почеле нагло распадати на поједине инокосне куће. Домаћини тих нових инокосних кућа стојећи, у новим приликама, сами, без искуства, нису могли да одоле искушењима која су, после тога, настала у живљем промету непокретних добара тако, да су многи остајали без земље док се иста почела код многих других (купаца) да нагомилава. Пред том појавом законодавац (од 1873.) донео је закон о наглавици да би онемогућио појаву сељачког пролетаријата. Штитећи наглавицом економску егзистенцију малог поседника законодавац ју је, према одговарајућим, горе наведеним законским прописима, хтео заштити интегрално у свој својој етичко-економској целокупности каква се у једном модерном правном поретку, заснованом на принципима индивидуалне својине и слободе личности као што је наш, може замислити само у заштити својине а не у заштити само уживања као што би излазило из примедаба II оделења Касационог Суда. Ово стога што би заштита самог уживања дозвољавала само доживотно вегетирање земљоделца у питању, ускраћујући му све остале благодети моралне и материјалне природе које право својинедаје своме титулару Што, законодавац ни по што није хтео. При томе је потпуно ирелевантно својству малог поседника у питању: да ли је то човек или жена, да ли са децом или без њих и томе слично, која се питања не могу постављати, нити узимати у обзир, при питању

наглавице, као једног јавно-правног прописа, који ни сама сагласност парничара не би могла ни у колико мењати и дотеривати § 13. грађ. закона". Касациони Суд у Општој Седници од 3. априла 1929. год. под Бр. 4318. усвојио је противразлоге Београдског Апелационог Суда а примедбе свог II оделења одбацио. И ако је отац по закону позван да своје дете васпита, ипак кад због дечије непослушности хотично с предумишљајем на свиреп начин удави стезањем гуше своје дете, признаје му се у олакшицу казне и добро владање и тешка невоља којом је од детета нагнан на убиство. Милутин је оптужен Крагујевачком Првостепеном Суду за то, што је у напред решивши се да одузме живот насилно своме одраслом али још непунолетном и под његовом очинском влашћу сину Божидару, ноћу између 25. и 26. септембра 1928. год., док је Божидар спавао, отишао код њега са својим малолетним сином Миленком, па је наредио сину да држи брата Божидара за ноге, а он је узео стезати га за гушу и давити га док га није удавио и овај умро, па га после са својом женом Круном и сином Миленком, однели напоље изван куће и затрпали га У ђубре. Оптужени Милутин признао је, да је дуго размишњао како да се ослободи и казни за непослушност свог сина Божидара, па је решио да га удави на спавању што је и учинио на наведени начин, а жени је и другом сину запретио да ником не смеју ништа говорити. Непослушност Божидарева састојала се у следећим радњама: што је живео за свој рачун не уносећи ништа у кућу, што је своје родитеље грдио, нападао и псовао, да је и свог оца јурио секиром на два дана пред убиство и ударио секиром у врата собе у којој му је био отац, да је на годину дана пре извршења дела говорио, да ће дати пет литара ракије, ко му убије оца, а на осам месеци пре дела гађао га камењем говорећи, да ће се с њим наплатити. Првостепени Суд је нашао, да овде стоји дело хотичног убиства с предумишљајем кажњиво по § 155. крив. зак., а доказа о кривичној одговорности његовој нашао је у његовом признању, које се слаже са целокупним ислеђењем. У олакшицу казне узео му је само признање — тач. 7. § 59. крив. зак., а у исто време и отежицу из тач. 4. § 65. крив. зак. што је убио сина, према коме је као малолетном у смислу §§ 115., 116. и 117. грађ.