Branič

Број 7—12

,Б Р А Н И Ч"

Страна 129

1) стање њиховог позитивног права, како интерног тако и међународног са што више опширних, библиографских и из јуриспроденције података. 2) подуке које су стекли из њихове сопствене интерне и спољне праксе. 3) њихова мишљења о накнадним додацима правилима на снази, и о начину како испунити празнине међународног права. Тридесет земаља, међу којима и Сједињене Америчке Државе, одговарале су било делимично било у целости на горња питања. На основу тих одговора комитет је израдио базу за дискусије на конференцији, садржану у трима свескама. Тако комитет није поднео мишљења својих чланова, већ остао потпуно у својој препараторној улози подносећи резултат студије на основу одговора влада. Три су питања узета за предмет кодификације на првој конференцији. 1) држављанство 2) територијалне воде 3) одговорност држава у погледу штете, причињене на њиховој територији, страним лицима и добрима. Кад је отворена конференција у Хагу 13. марта о. г. и кад је отпочела свој рад, ова су питања изазвала, свако за себе, дугачке и живе дискусије. У комисији за држављанство земље са јаком имиграцијом желеле су, да буде усвојена резолуција по којој натурализација у једној страној земљи повлачи аутоматски за собом губитак ранијег држављанства. Друге државе које су уосталом у већем броју, желе да признају државама право, да губитак држављанства потчине извесним условима. У комисији за територијалне воде избиле су две супротне тезе по питању, колику зону треба оставити, три или шест морских миља. Најзад у комисији за причињену штету приликом усвојења критеријума за одговорност државе огледала се супротност погледа у томе, да ли је довољна само акција или омисија извршне власти, или још већа одговорност. Из тих дискусија, које још увек трају, јасно се види како је тежак посао кодификације, шта више и кад су у питању и оне тачке које су достигле степен зрелости. За-

преке које коче лак^ завршетак започетог посла такве су природе, да супротност погледа произилази из супротности интереса. Велике и мале силе врло често пута појављују се у две одвојене групе, а тако исто и врло често национална правна схватања траже превагу. На самој конференцији већ је било речи, какав карактер треба дати резолуцијама. Сам карактер конференције, као и сва замашност предузетог дела предестинирали су, да одлуке буду у оквиру конвенција. Али, ипак Енглеској, која верна својој правној концепцији гледа у међународном праву део свог националног законодавства, чији је главни извор јуриспруденција националних судова, није сметало да предложи да се изгласани принципи усвоје путем декларације. Тако схватање је врло тешко помирити са самим задатком конференције. Међународни морал треба заменити с међународним правом, ако се жели избећи интервенција политике у проблемима од виталног значаја по међународну заједницу. Међународно право еволуира сразмерно према јачању центрипеталних тенденција у међународној заједници, које се често пута не развијају правом линијом. Услед тога и међународна правила имају контрактуелни карактер, и то не само у моменту свог постанка већ и за време свог опстанка. Примери из светскога рата дају довољно доказа. Тешкоћа да се у домену међународних односа направи разлика између правног и политичког појма произилази из тога, што у остварењу међународне правде народи претендују, да се усвоји формула која најбоље одговара њиховом схватању. У међународном животу национална осетљивост зна бити каткада тако јака, да се од националне политике често пута жели направити међународно право. Дозвољавајући потпуну слободу у акцији политика се разликује од права, које тражи стриктно покоравање одређеним правилима. Борба између међународне политике и међународног права је осцилирање између два пола, и зато се има узети да прогресивна кодификација међународног права води ка постепеном елиминисању међународне политике.